Пеца Поповић – човек који је увек био близу

У најстаријој културној установи у граду под Букуљом која ове године обележава 153 година постојања, 30. јуна 2022. године представљена су три наслова новинара, публицисте и рок критичара Петра Пеце Поповића. Збирку Пециних колумни, такозвану Петрологију, објавила је у оквиру едиције „Несаница“ Књижевна општина Вршац (КОВ) која ове године слави пет деценија постојања. Прва књига „Пролећа у Топчидеру“ (2019) садржи 173 текста о Београду, „Трагови у бескрају“ (2021) 53 сећања на 30 страних и 23 домаћа музичара који су нас напустилии и од којих се са само шест страних извођача аутор није руковао, а „Чувар бувље пијаце“ (2022) је место Пециних емотивних успомена и различитих интересовања. Аранђеловачка публика срдачно је дочекала човека чија је меморија, према речима књижевнице Сање Домазет, најлепши музеј у Србији.

-Када сам стигао у старост, био сам најсрећнији јер сам мислио да више ништа нећу радити, а онда вас уредник наслова пред вама убеди да ипак нема краја. Тако сам књиге почео да објављујем у старости, рекао је Пеца кроз смех.

Овај књижевни догађај Поповић је почео читањем приче „Лађа звана чежња“ у којој се Пеца сећа бившег жандара Миленка из Аранђеловца који је радио у поморској бази Фаслејн и његове супруге Миланке, родом из Даросаве крај Аранђеловца. Свака његова промоција почиње сећањем на град у којем гостује, па су тако Аранђеловчани сазнали и за причу из 1976. године о Старом здању, Пеци и крагујевачкој групи „Смак“.

-После војске, боравио сам у Кану на једном фестивалу и тамо упознао човека који је био власник Белафона, у том моменту највеће дискографске куће у Немачкој.Човек је био Бранислав Живановић, рођен у Крагујевцу, али сви остали сарадници су били Немци. На питање да ли има нешто интересантно у Србији, одговорио сам да има. Кад сам се вратио у земљу, током фебруара, марта 1976. године, звао сам чланове групе „Смак“ да дођу на вечеру у Старо здање. Ту смо седели до два сата ујутру. Тада сам им рекао да имам идеју како да издају плочу за цео свет. Ту смо се договорили да оду у Загреб, потпишу уговор са Белафоном и да уз групу „Кис“ и Дону Самер, буду трећи интернационални акт те фирме и објаве Црну даму (Блек Лејди) на енглеском језику, открио је Поповић, додајући да та историја постоји и да мештани града под Букуљом буду поносни, јер је то прва лонгплеј плоча неког нашег музичара, објављена у свету по светским стандардима, као и да овај интересантан догађај можда нађе своје место у обновљеном Старом здању.   

Истакао је да наслов „Чувар бувље пијаце“ симболизује његово нематеријално богатство. Тврдећи да није носталгичар, са ова три наслова, Пеца обилази све главне градове земље у којој је рођен.

-У тој земљи сам добио шансу да нешто радим, а то нисам радио сам, већ са људима из свих тих градова који су подједнако важни за мој живот, баш као и Београд. Окупљања око ових књига су секте преосталих добрих људи у тим градовима. Политика може да посвађа људе, али она пријатељства која сте имали и доброту коју сте у тим местима задобили, не смете да заборавите. За Љубљану ме везује Бум фестивал (1972), у Загребу сам 1971. године учествовао у недељу дана дугом рок фестивалу на који сам довео 4 групе из Енглеске, а међу њима и Манго Џерија који је те недеље био број 1 на свим музичким листама. Када помислим на Сарајево, сетим се када је последњег дана априла 1967. године Никола Караклајић направио први рођендан часопису „Џубокс“ у Дому синдиката, када су на бину изашли Индекси и почели да певају песму „Руке пружам“, а рефрен певала цела сала. Скопље ме везује за дивне тренутке и све чланове породице Влатка Стефановског, подсетио се хроничар и сведок једног великог времена.

Поред аутора, о књигама је говорио и Михајло Мика Пантић, универзитетски професор, књижевник, критичар, рокер, аутор бројних књига прича, есеја, антологија, огледа и главни и одговорни уредник Књижевне општине Вршац. Он је заправо и дошао на идеју да се Пецине колумне које су излазиле у дневној штампи преточе у трајнија дела, с обзиром на то да је упућен на систематичан приступ и организацију књижевне грађе. У том послу морао је пређе хиљаде текстова, чланака, интервјуа и разговора које је Пеца објаљивао дуже од 55 година.

-Пеца Поповић је човек без којег мој живот не би имао облик који има. Мој предлог, у почетку није прихватио са одушевљењем. Био је сумњичав и резервисан, ја сам био упоран, али нисам могао да претпоставим да ће ова прича добити овакав интезитет и одличан одјек. Прва књига о Београду, постала је једна нехотична аутобиографија, непретнциозна и сентиментална прича о граду у којем је Пеца рођен. Друга је Пецин лични споменар на људе који више нису живи, а трећа је најдинамичнија јер се предмет о којем се говори, стално мења и подељена је у поља његових интересовања, објаснио је професор Пантић.

У музичком делу програма, наступао је млади Аранђеловчани, песник и кантаутор Младен Цицовић, који је на гитари извео неколико својих ауторских песама и светских хитова. Констатацију публике да је Поповић многима помогао да изађу из музичке анонимности, легенда српског новинарства је скромно објаснила да је он ипак само био неко ко је имао дар да препозна таленат и да буде близу, а да талента није било, ни они не би успели.

Промоција је већ одржана у Скопљу, а од јесени ће бити представљена у Подгорици, Сарајеву, Загребу, Љубљани, Пули, а затим и у дијаспори у Будимпешти, Бечу и Цириху. У току је реализација и четврте књиге у овом серијалу чија тема ће бити опет музика.

 Пеца Поповић, рођен је на Петровдан 1949. године на Дедињу. Студирао је историју уметности, био је новинар Радио Београда, уредник и оснивач бројних листова, главни уредник листова „Џубокс“ и „Рок“. Увек се бавио савременом културом, путовао по свету и у своје текстове уносио и социолошко виђење  света у којем јесте. Објавио је и књигу о „путовању кроз песму и звук“ „Рокописи“ (2008) и „Бити рокенрол“ са Михајлом Пантићем (2012).

 Весна Проковић