Увек радо виђен гост на промоцијама у Аранђеловцу, свакако је један од најистакнутијих савремених српских писаца млађе генерације, Миомир Петровић.

Аранђеловачка промоција књиге “Мирис мрака” у организацији Народне библиотеке “Свети Сава” одржана је у мају 2013. године, само недељу дана после београдске. Сам аутор истиче да је аранђеловачка читалачка публика увек имала посебан апетит за оно што он ради.

Централно питање које стоји на полеђини ове књиге је –
како се и да ли се уопште може преживети Балкан?!

– „Мирис мрака је до сада најобимије дело којим сам се у прозном смислу бавио и уједно је мој дванаести роман и осамнаеста књига. То је једна велика породична сага која се рачва на два најмања наративна тока. Један ток говори о породици Максимовић која крајем 19. века из Требиња, преко Косова и Метохије и Централне Србије, кроз своју сопствену балканску одисеју, долази до београдског Дорћола. Други крак те приче, почиње у области Евзони, у северној Грчкој одакле породица Димитриоса Теодопулоса креће на свој, такође трновити пут кроз 19, 20. и на крају 21. век, сусревши се са Максимовићима, управо на Дорћолу. У овом роману има доста аутобиографског. Будући да је то моја генетика, херцеговачка крв са очеве и грчка крв са мајчине стране, свих ових година донела је једну идеју базирану на истинитим догађајима. Међутим, ово дело треба читати и као роман и као фикцију. Довела је до неке потребе да се у свом списатељском опусу позабавим нечим с чим се писци, пре или касније и баве, а то је да се позабаве и сопственим коренима. Централно питање које стоји на полеђини ове књиге је – како се и да ли се уопште може преживети Балкан?! Отуда су ти мириси различитих мракова и мириси различитих светлости. А без светлости нема мрака а без мрака нема светлости.“

У Петровићеву књигу смештено је сто литерарних јунака, па самим тим у њој је и сијасет приватних историја.

-„Тај роман не да реконструише неку епоху, већ кроз мале, људске приче показује шта нам се дешавало кроз буне и ратове и шта се све дешавало нашим мањинама. Отуда су те породице смештене на Дорћол, што није аутобиографски податак, али је у Београду и дан данас тај кварт пун Арбанаса, Цинцара, Јермена, Грузина, просто, ко зна кога не и то је оно што чини Балкан. Мислим да постоје различити мракови и да свако од нас када враћа личну и породичну повест, може да препозна који су мракови били мрачнији. Када причате са странцима, који немају са балканским животом много везе, запазите да вам они просто не верују да су се код нас бурне ствари одигравале и да смо опет налазили начина да живимо. Овај роман јесте роман у ултимативној светлости и он се зато, намерно негде, као трик, именује мрачним именом.

Годинама саветујем студентима да писац треба да пише о ономе што зна. Стицајем околности, ја имам неколико и етничких и верских ситуација у себи и то је мени помогло, првенствено што сам те приче слушао у свом детињству од врло лепих говорника које сам имао среће да имам у породици, од мог деде и од мог оца, који је, иако сликар, био један фантастични оратор. Увек сам желео да будем макар пола тако добар говорник као он. Човек осети потребу, као и Маркес што је осетио када је схватио да треба да пише „Сто година самоће“, тако да у материјалу који је вама познат пронађете оне универзалне тачке вредности, које су читаоцу медији преко којих комуницирате, јер оно што је нама занимљиво као писцима, не мора нужно бити занимљиво и читаоцима.

С друге стране, у свакој својој књизи, држим се једне исте идеје – да напишем онакву врсту романа какву бих волео да читам. Дипломски, магистарски и докторски радови, неколко драма и радио драма, све је било врло корисно за настанак оваквог дела. Драматуршки заплет и занат вас уче како да економишете текстом, временом и оно најважније, како да вашем читаоцу увек буде динамично, да увек буде у одређеној врсти напетости. Таква врста литературе вас тера да је гутате и да не можете да је оставите. Јер драматург четири године учи како да направи сценарио за узбудљиву ствар која ће трајати деведесет минута и ни мало више.“

“Када материјал почнете да творите, онда схватате
да нешто што је вама интимно, важно и занимљиво, не мора
бити важно и за оног другог.”

Одзив за Петровићеву нову књигу био је и још увек је веома добар. Путем друштвених мрежа, највише је добио одзива и повратних информација, тако да су му разни савети били драгоцени..

– „Када материјал почнете да творите, онда схватате да нешто што је вама интимно, важно и занимљиво, не мора бити важно и за оног другог. То је мач са две оштрице. У свакој литератури ви можете да добијете неку једначину коју можете да поистоветите. Бесмислено је писати о универзалистичким темама на универзалистички начин, али је исто тако проблем када пишете о интимним темама на интиман начин. Е управо ту треба направити добру меру да би се све окренуло у жељеном правцу“, завршава Петровић.

Мирис мрака јесте породична сага и у неку руку Петровићев креативни повратак старом, класичном, традиционалном жанру, линеарног приповедања, приповедања кроз епоху, али не у историјском смислу. Да би проговорио о малим и интимним историјама, само се служио и манипулисао историјским тренуцима и вртлозима, рекао је аутор. “Мирис мрака” је шеснаеста је књига Петровићева књига, a седма у Лагунином издању.

Миомир Петровић рођен је 1972. године у Београду. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности, магистрирао театрологију на истом факултету и докторирао на одсеку за интердисциплинарне студије при Ректорату Универзитета уметности у Београду 2008. године. Радио је као драматург у „Атељеу 212“ и као драматург и заменик директора драме у „Народном позоришту“ у Београду. Иза њега је богата позоришна каријера критичара и уредника, као и педагошки рад са студентима академија уметности. Адаптирао је више текстова домаћих и страних драмских писаца. Члан је значајних удружења, пише научне радове, драме и романе.