Општинско такмичење у рецитовању

Народна библиотека “Свети Сава” у Аранђеловцу организује општинско такмичење у рецитовању.

На општинској смотри рецитатора учествују:

– рецитатори млађег узраста   – од I до IV разреда

– рецитатори средњег узраста – од V до VIII разреда

– рецитатори старијег узраста – ученици средње школе

Критеријуми по којима комисија прати и вреднује рецитаторе садрже следеће елементе:

  • избор песме примерен узрасту,
  • акцентуацију и дикцију,
  • мисаоно-емотивни доживљај,
  • природност, изражајност и сугестивност казивања.

Рецитатори сва три узраста говоре само по једну песму, по свом избору, и то увек исту песму на свим смотрама за које се пласирају.

Песма се говори напамет и њена интерпретација за млађи и средњи узраст може трајати највише до три минута.

Основне школе треба за такмичење да припреме по једног ученика за сваки узраст.

Такмичење за ученике основних школа биће одржано у Народној библиотеци “Свети Сава” у СРЕДУ, 27. МАРТА 2019. године, и то – у 10 часова за ученике од I до IV разреда, а за ученике од V до VIII разреда истог дана са почетком у 12 часова .

Такмичење за ученике средњих школа биће одржано у Народној библиотеци “Свети Сава” у ЧЕТВРТАК, 28. МАРТА 2019. године у 10 часова.

 

Интервју: Дејан Атанацковић

Добитник најпрестижније награде за књижевност – Нинове награде за 2017. годину био је роман „Лузитанија“ Дејана Атанацковића. Народна библиотека „Свети Сава“ организовала је крајем априла 2018. године представљање овог дела.

Дејан Атанацковић рођен је у Београду 1969. године. До доделе НИН-ове награде, није био познат широј домаћој јавности иако је његово име у свету уметности веома признато и у земљи и у свету.
Предаје више предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени. Сарађује са фирентинским Музејем природних наука на предмету посвећеном историји представа људског тела. Од 1994. године аутор је бројних самосталних изложби, видео и аудио инсталација, интервенција у јавном простору, као и кустоских пројеката.

Continue

Лов на лабудове

Одломак из романа Миомира Петровића „Black Light“ (Лагуна, 2018)

Чим је свануло било јасно да ће дан бити бескрајно леп. Макар што се тиче временских услова. Сунце је било продорно, његова светлост јасна на онај тек помало засенчени, јесењи начин: била је то светлост помало ружичаста или негде између те и просветљене боје бордоа. Небо потпуно чисто, можда не толико ултрамарин колико светло плаво и свакако прелепо. Ни трага киши која се претходног послеподнева сручила на град, ни дашка ветра који је још јуче, најављујући кошаву наступио одлучно и бурно, да би се представа прекинула већ након увертире.

Одлучио сам да одем у лов на лабудове. Уосталом, један офовац и није могао да ради ништа паметније током лепог времена. Провешћу макар дан у природи, ако ништа. Или можда лажем, можда ми идеја о лову није тако спонтано дошла: можда ме је на ту одлуку довео призор одмах испод мог прозора.

Коловоз је већ био прекривен јесењим лишћем као да је реч о дубокој, правој јесени. У потпуном контрасту са временским приликама. Очигледно је јучерашња олуја потргала са грана све оно што је од крвавоцрвеног и продорножутог материјала било расположиво и сада је плочник био прекривен дебелим слојем лишћа. Угледао сам, дакле, усред мора опалог лишћа а преко пута, испред улаза у Гундулићев венац број 2 Владана Цакића како опрема свој бицикл. Цакић је свуда ишао својим маунтин бајком који је набавио на војном отпаду а који је за собом оставила Швајцарска гарда која је некада била распоређена у граду. Бицикл, чији је рам сав био у камуфлажној тамно зеленој шари возио је и претходног јутра. Управо је са њега од шока пао када је угледао непомично тело и нас око њега, пре неки дан. Сада је на бицикл качио малу приколицу лагане конструкције са два точка.

Из платнених бисага приколице коју је дао да му направе вешти кинески гвожђари из „Малог Шангаја” вирили су дугачки бамбусови штапови са омчама од свиленог гајтана, својеврсним арканама које би се, након обмицања о лабуђи врат повлачиле и затезале дуж штапа. Дакле, комшија Цакић се спремао за лов на лабудове. Ја сам се, пак, спремао да са свим псеудосведоцима јучерашњег инцидента детаљно поразговарам, па је ово била једна од прилика. Шалу на страну, и сам сам волео лов на лабудове мада ми је истовремено било жао ових прелепих птица. Обукао сам се што сам брже могао, угасио телевизор и сустигао Владана трен, чинило се, пре него што ће поћи. Договорили смо се да сачека да спремим свој бицикл и да ми позајми један од својих штапова како би што брже кренули заједно. Десетак минута касније кренули смо путем којим се кишница слива у Дунав, он на свом војном бициклу са приколицом и ја на свом сити бајку: низ Гундулићев венац и Скендербегову све до Дубровачке улице, па кроз подвожњак до Дунавског кеја.

Зашто су се лабудови у тој мери појавили у Београду пре десетак година и од тада се неуморно размножавали, као и какви су то услови (микро-клима, радиоактивност воде или приобаља, близина војне базе…) утицали да њихова популација буде тако бројна а јединке снажне и здраве, нико никада није успео да објасни. По једној причи прво су Земунци почели да хлебом хране лабудове на свом кеју а онда су се јата временом спуштала низ дунавску обалу до Дорћола и на обалама Великог и Малог ратног острва проналазила неки људима и даље незнани а благодарни извор хране. Све у свему, на дорћолској обали Дунава као и на обалама Великог ратног острва – где се од капитулације налазила огромна војна база Евро-атланског круга (ЕАЦ), простор затворен не само за грађане већ и за кантоналну полицију и локалне представнике Поретка – живела су јата ових великих, прелепих птица а власт нам је дозвољавала да их током одређених сезона ловимо и на тај начин осигуравамо додатне приходе. Тамо смо се упутили.

Прелазак из кварта у кварт (мада смо приликом лова долазили до саме границе дорћолског кварта али га нисмо напуштали) већ годинама није био једноставан подухват. Било је потребно имати одговарајуће пропуснице за сваки кварт посебно. На мојим офовским исправама није било чипованих вињета за слободно кретање по читавом Београдском кантону. Цакић је, пак, могао да обитава у неколико квартова око нашег. И он је имао многа ограничења али је његова легитимација било много употребљивија од моје.

Уосталом, град више и није био онај град који смо познавали. Поред „Малог Шангаја” постојало је још неколико локација које су обични цивили и староседеоци избегавали. У београдским црквама, лети и по портама и двориштима налазиле су се спаваонице “Христове војске”. Била је то својеврсна реплика некадашње америчке Војске спаса где су болесни, реинтернирани али не и у друштво интегрисани несрећници налазили кров над главом и мало топле хране. На простору бившег Ташмајданског парка пре неколико година своје шаторско насеље су поставиле припаднице псеудо-монашког женског реда, “Ангелињанке” (по преподобној мати Ангелини Бранковић) у виду својеврсног бунта против односа Поретка према цркви. Касније се бунт претворио у стационарну пат-позицију. Биле су изузетно агресивне према цивилима који су сви од реда за њих били неверници и залагале су се за мешавину ранохришћанског и богумилског лишавања од имовине, материјалних вредности и потпуно предавања једином Богу.

С друге стране, били су ту и Суфи-дервиши из Турске, Сирије, Пакистана, Авганистана и Узбекистана који су имали своју колонију на простору између срушеног моста Газела и некадашњег Сава Центра који је, пак, постао информативно-комуникацијски центар Београдског кантона… Речју, било је више места које је требало избегавати од оних у којима је било препоручљиво наћи се.

Бицикле смо везали ланцима за бандере на Дунавском кеју где смо се укрцали у алуминијумски чамац на весла. Коришћење таквих чамаца било је бесплатно а поставила их је власт како би грађани могли да обављају лов са што мање посредника и препродаваца. Кажњиво је било само присвајање или намерно пуштање чамаца низводно. И гле, тек када смо направили десетак завеслаја и одвојили се од обале угледали смо, на средини речног тока, стотину чамаца који су, онако метализираних трбуха и кобилица љескали на продорном јесењем сунцу какво се могло запазити само на Дунаву . Док су неки били пуни ловаца, у другима се могао запазити само један путник. Неки од чамџија су се весело дозивали и, ако би затворио очи, човек је због смеха и пљускања весала о површину реке могао помислити да се обрео у тренутку из своје прошлости, у неком бољем добу на осунчаној плажи негде на Медитерану.

Улазак у библиотеку

Улазак у библиотеку за мене је увек пролаз кроз перивоје нечег што смо били и праменове нечега што никада нећемо бити, али уместо хладног додира носталгије и патње због тог другог: као да увек изнова осећам задовољство што је неко други уместо мене то био. Макар за трен. Писац, који је то друго његово постојање уткао у књигу која ми се у библиотеци нуди али и читалац који је врховима својих прстију, јагодицама које су додиривале оно штампано списатељево „друго“ утискивао на папир који је придржавао и уписивао у пишчево „друго“ своје „друго“, али и „треће“, „четврто“…

Тако је, за оне који воле да путују – а путује се да би се заборавило на себе, да би се током пута осетило „туђе“, да би се по окончању пута и повратку било бољим због оног „туђег“ а не оног „свог“ – библиотека својеврсна ваздушна или морска лука у коју људи ступају, најчешће пре било какве одлуке у смислу своје дестинације. Замислите ту слободу, као кадар из неког петпарачког филма, у којој не знате где желите да отпутујете већ о томе одлучујете на аеродрому, на пристаништу, на пољу где слећу дирижабли да би узнели у висине једне путнике а из висина на тле вратили друге, и… замислили сте библиотеку. Можда је друга метафора, да је библиотека храм, помало помпезна и профана па је нећу користити. А и не би била тачна јер храм подразумева већ унапред одређену литургију. Међу рафовима са књигама у библиотеци ми ту литургију сами одређујемо и исписујемо, канонизујемо и ритуализујемо, чинимо је својом.

Моја најранија сећања на Аранђеловац везана су за рано детињство када сам, с времена на време, долазио на манифестацију „Мермер и звуци“ јер је мој отац, академски сликар и професор неколико година био у одбору за ликовну секцију манифестације и за једно масивно, гвоздено признање, плакету коју је поводом те сарадње добио. Био је то један изузетно тежак медаљон у црвеној кожној кутији на порфиру од филца који је деловао дечијем уму као врхунско одликовање које додељује цар васељене. Још тај мистичан назив: мермер и звуци. Фантастично краљевство од мермера и неких шумова, фијука космичких ветрова?

Када сам, чини ми се поводом мог романа „Стаклена прашина“ (Лагуна 2006) први пут гостовао у библиотеци „Свети Сава“, елегантно смештеној практично на самом рубу парка, крајичком ока кроз излог посматрао травнати кубус парка на другом крају дијагонале, након пуно година током којих сам боравио на неким другачијим меридијанима, учинило ми се да сам се вратио на Итаку. Острво од мермера и звукова. Од тада, већ пуно година траје другарство између мене као писца и библиотеке „Свети Сава“ и њеном публиком. Увек дочекан као почасни гост, било да је реч о промоцији новог романа, било да је реч о Фестивалу књиге, да је реч о Радиониоци креативног писања (2015) пролазе године хармоније и живе књижевности. Сваки писац који путује из наше несрећне, у дивљи неолиберални капитализам поринуте престонице и гостује по библиотекама широм Србије зна да нема верније, смиреније, заинтересованије публике на књижевним вечерима него у срединама мањим од Београда. (Можда зато што модерни свет још није толико зацарио нашим врлетима колико је престоницом.) Следила су дружења поводом „Бакарних бубњева“, „Галеријевих ватри“, „Мириса мрака“ и „Куће од соли“ и увек драги, насмејани људи подно Букуље. И вечеринке и вина и александри, дивљаковци, качаре, грбови… а како да не поменем? Колико сам само људи из Аранђеловца набавио као своје пријатеље а да се пре тога нисмо познавали, а и не би се упознали… Данијела, Биља, Весна, Јелена, Иван, Валентина, Саша… неког сам сигурно изоставио, ненамерно.

Писање је једна јако сумњива делатност. Шта то човека гони да уместо да гледа своја посла, живи тихи живот, не ремети и не таласа седне за радни сто, укључи рачунар и почне да бели екран који светлосно пулсира испуњава реченицама о догађајима који се нису десили, пуни бели папир људима који се нису родили и световима који не постоје? Читање је, пак, још сумњивији посао: шта је то што нагони човека да стално путује туђим стазама и препознаје их као своје, да не мирује у свом малом и тихом животу, да крене пут књижаре или библиотеке по још ваучера за таква, крајње сумњива путовања.

Отуда су библиотеке сумњиви простори. Нуде магију, нуде бег, нуде повратак, нуде некакве летеће ћилиме који се не померају а, опет, лете. Негде. Где?
Хвала нам на том заједничком лету.

Аутор: Миомир Петровић

Интервју: Миомир Петровић

Увек радо виђен гост на промоцијама у Аранђеловцу, свакако је један од најистакнутијих савремених српских писаца млађе генерације, Миомир Петровић.

Аранђеловачка промоција књиге “Мирис мрака” у организацији Народне библиотеке “Свети Сава” одржана је у мају 2013. године, само недељу дана после београдске. Сам аутор истиче да је аранђеловачка читалачка публика увек имала посебан апетит за оно што он ради.

Централно питање које стоји на полеђини ове књиге је –
како се и да ли се уопште може преживети Балкан?!

– „Мирис мрака је до сада најобимије дело којим сам се у прозном смислу бавио и уједно је мој дванаести роман и осамнаеста књига. То је једна велика породична сага која се рачва на два најмања наративна тока. Један ток говори о породици Максимовић која крајем 19. века из Требиња, преко Косова и Метохије и Централне Србије, кроз своју сопствену балканску одисеју, долази до београдског Дорћола. Други крак те приче, почиње у области Евзони, у северној Грчкој одакле породица Димитриоса Теодопулоса креће на свој, такође трновити пут кроз 19, 20. и на крају 21. век, сусревши се са Максимовићима, управо на Дорћолу. У овом роману има доста аутобиографског. Будући да је то моја генетика, херцеговачка крв са очеве и грчка крв са мајчине стране, свих ових година донела је једну идеју базирану на истинитим догађајима. Међутим, ово дело треба читати и као роман и као фикцију. Довела је до неке потребе да се у свом списатељском опусу позабавим нечим с чим се писци, пре или касније и баве, а то је да се позабаве и сопственим коренима. Централно питање које стоји на полеђини ове књиге је – како се и да ли се уопште може преживети Балкан?! Отуда су ти мириси различитих мракова и мириси различитих светлости. А без светлости нема мрака а без мрака нема светлости.“

У Петровићеву књигу смештено је сто литерарних јунака, па самим тим у њој је и сијасет приватних историја.

-„Тај роман не да реконструише неку епоху, већ кроз мале, људске приче показује шта нам се дешавало кроз буне и ратове и шта се све дешавало нашим мањинама. Отуда су те породице смештене на Дорћол, што није аутобиографски податак, али је у Београду и дан данас тај кварт пун Арбанаса, Цинцара, Јермена, Грузина, просто, ко зна кога не и то је оно што чини Балкан. Мислим да постоје различити мракови и да свако од нас када враћа личну и породичну повест, може да препозна који су мракови били мрачнији. Када причате са странцима, који немају са балканским животом много везе, запазите да вам они просто не верују да су се код нас бурне ствари одигравале и да смо опет налазили начина да живимо. Овај роман јесте роман у ултимативној светлости и он се зато, намерно негде, као трик, именује мрачним именом.

Годинама саветујем студентима да писац треба да пише о ономе што зна. Стицајем околности, ја имам неколико и етничких и верских ситуација у себи и то је мени помогло, првенствено што сам те приче слушао у свом детињству од врло лепих говорника које сам имао среће да имам у породици, од мог деде и од мог оца, који је, иако сликар, био један фантастични оратор. Увек сам желео да будем макар пола тако добар говорник као он. Човек осети потребу, као и Маркес што је осетио када је схватио да треба да пише „Сто година самоће“, тако да у материјалу који је вама познат пронађете оне универзалне тачке вредности, које су читаоцу медији преко којих комуницирате, јер оно што је нама занимљиво као писцима, не мора нужно бити занимљиво и читаоцима.

С друге стране, у свакој својој књизи, држим се једне исте идеје – да напишем онакву врсту романа какву бих волео да читам. Дипломски, магистарски и докторски радови, неколко драма и радио драма, све је било врло корисно за настанак оваквог дела. Драматуршки заплет и занат вас уче како да економишете текстом, временом и оно најважније, како да вашем читаоцу увек буде динамично, да увек буде у одређеној врсти напетости. Таква врста литературе вас тера да је гутате и да не можете да је оставите. Јер драматург четири године учи како да направи сценарио за узбудљиву ствар која ће трајати деведесет минута и ни мало више.“

“Када материјал почнете да творите, онда схватате
да нешто што је вама интимно, важно и занимљиво, не мора
бити важно и за оног другог.”

 

Одзив за Петровићеву нову књигу био је и још увек је веома добар. Путем друштвених мрежа, највише је добио одзива и повратних информација, тако да су му разни савети били драгоцени..

– „Када материјал почнете да творите, онда схватате да нешто што је вама интимно, важно и занимљиво, не мора бити важно и за оног другог. То је мач са две оштрице. У свакој литератури ви можете да добијете неку једначину коју можете да поистоветите. Бесмислено је писати о универзалистичким темама на универзалистички начин, али је исто тако проблем када пишете о интимним темама на интиман начин. Е управо ту треба направити добру меру да би се све окренуло у жељеном правцу“, завршава Петровић.

Мирис мрака јесте породична сага и у неку руку Петровићев креативни повратак старом, класичном, традиционалном жанру, линеарног приповедања, приповедања кроз епоху, али не у историјском смислу. Да би проговорио о малим и интимним историјама, само се служио и манипулисао историјским тренуцима и вртлозима, рекао је аутор. “Мирис мрака” је шеснаеста је књига Петровићева књига, a седма у Лагунином издању.

Миомир Петровић рођен је 1972. године у Београду. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности, магистрирао театрологију на истом факултету и докторирао на одсеку за интердисциплинарне студије при Ректорату Универзитета уметности у Београду 2008. године. Радио је као драматург у „Атељеу 212“ и као драматург и заменик директора драме у „Народном позоришту“ у Београду. Иза њега је богата позоришна каријера критичара и уредника, као и педагошки рад са студентима академија уметности. Адаптирао је више текстова домаћих и страних драмских писаца. Члан је значајних удружења, пише научне радове, драме и романе.

Милица Радовановић – Мост разумевања-међугенерацијска солидарност

Живот је путовање на коме смо сви ми, али и стазе и мостови које прелазимо, док смо на том путовању, нису исти. Од небројаних смерница, свакодневно, пратећи знакове само нама знане, правимо изборе или следимо наметнуте. Сваки избор су врата за нове изазове и нове путеве. Раскрсница је пуно, а само од нас зависи како ћемо се остварити и колико ћемо учинити да испунимо живот вредан живљења.

Људи треба да су са људима, али исто тако је неопходно да сваки човек подстакне, негује и награђује људскост. Не смемо заборавити да су нам људи потребни било да су деца или старци. Ја сам дете, али ћу остарити и зато се трудим да разумем, како децу, тако и старије од себе.
Познајем Мињу, то је девојчица из мог краја. Миња има једно посебно пријатељство, које се случајно догодило, захваљујући њеној радозналости, знаковима које је препознала и срцу које је отворено за разумевање.

Миња је једног јесењег јутра кренула у продавницу. Док је ходала тротоаром, влажним од кише, забављала се лишћем које се качило за чизмице. Било јој је забавно. „Какво дивно јутро!“, помислила је.

Одједном, застала је. Испред ње је стајала бака обореног погледа. Миња се измакла и наставила даље. Нешто је терало да се осврне. Поглед јој се задржао на баки. Сада је стајала по страни, наслоњена на стари и хладан бетонски зид. Људи су пролазили поред ње, она их није гледала, а нико од њих се и није на њу обазирао. Миња није могла да настави даље. Пружила је корак и вратила се до баке. Полако је спустила леву руку на бакино раме. „Да ли Вам је добро?“, упитала је тихо. Чула је само један дубоки уздах и ништа више. Тишина. Напокон бака слабашним гласом рече: „Не могу даље, душо“. „Отишла ми је снага“. Миња није најбоље разумела. „Где?“, упита. „У године, драга“, одговори бака и поново спусти поглед. Тужно је гледала своје две торбе. “Хтела сам да изненадим унуке. Поранила сам да купим намирнице и да им спремим нешто лепо, али неће руке да ме слушају“, рече бака, а две сузе јој се слише низ образе. „Ја ћу Вам помоћи, кренимо полако, можете Ви то!“, рече Миња и узе бакину руку у своју. Помиловала је нежно. Миња је прихватила баку са једне стране, а њене две торбе са друге стране. “Куда идемо?“. Бака девојчици показа пут.
Миња је испратила баку до куће. Помогла јој је да унесе торбе и дала јој је воду и слатко да се освежи. Тада је сазнала да бака живи сама, а да јој унуци долазе после дужег времена у посету. Лепо су се испричале. Бака је позвала Мињу на колаче, а она јој обећа да ће свакако доћи, али када се договори са родитељима.

Са хлебом у рукама и пуним срцем Миња је дошла кући. Извинила се родитељима што се дуже задржала и испричала је шта се догодило.

Сутрадан Миња је са мамом отишла код бака Ленке на колаче и наставиле су дружење. Као добар пријатељ, Миња би бака Ленку послушала кад год јој се пружила прилика. Купила би хлеб, донела по неко дрво и често би дуго разговарале. Бака Ленка свима, с љубављу и радошћу прича о својој “великој“ пријатељици. Она је зове“добро моје“, за које каже да јој је улепшало дане.

Миња није заборавила бака Ленку ,иако су је много ближи запоставили. Оне и даље једна другој боје дане и праве нове успомене.

Сви треба да следимо пример раздрагане Миње, јер живот нам увек враћа како заслужимо. Мислим да није тешко даровати осмех и пружити руку некоме, рећи лепу реч и помоћи. То нас чини бољима, а живот памти и прави мостове. Што је више мостова које пређемо, то ћемо бити бољи, испуњенији и срећнији људи.

Милица Радовановић VII/1
OШ “Светолик Ранковић“
Аранђеловац

Јована Богдановић – Мост разумевања – међугенерацијска солидарност

Сећам се не тако давно… стајао је поред мене, довољно близу. Довољно, да могу да осетим мирис колоњске воде – вероватно једине успомене на отмене бербернице, где је одлазио повремено. Довољно близу, да могу да приметим поцепане џепове капута и дугмад која само што нису отпала. Лице – уморне плаве, упале очи и седи бркови.

У корпи коју држи – пола црног хлеба воденичара, кисело млеко и новине. Замишљам га како у ћошку неке хладне собе, сам ћутке једе. Модрим рукама кида хлеб и умаче у супу. Време му стоји. Не иде, не тече већ двадесет година, откад му је жена умрла. Пријатељи се разишли, разболели, заборавили једни друге. Ах, да, и деца су га одавно заборавила!

Продавачица виче: „Пожурите, сто десет динара.“ Мама и ја полако чекамо иза њега у реду. Он завлачи руку у џеп, пребира, и нема довољно. Продавачица га опомиње. Он се окреће и извињава. У том тренутку, мама га препознаје. „Професоре Штетин, па то сте Ви? Откад Вас нисам видела! Да ли ме се сећате?” Он гледа маму и ћути. Сигурно му се дуго нико није тако обратио…са професоре…

Касније, када смо стигле кући, мама ми прича причу. Прва година гимназије. Давно је то било. Мама одговара историју за тројку. Ништа не зна, пропада у земљу. “Па овај, то је било 1949… па да… тако сам и мислила…”. Препричава ми одговарање, са носталгијом у гласу. Професор јој даје четворку. После много година заборава, ево, случајно га среће. Велики је јаз. Велика разлика. Продавачица на каси, где смо се срели, сећам се виче: ”Полудећу од ових пензоса!“. Не размишља о томе да сви старимо. Сви ћемо једног дана, ако будемо имали среће, бити пензоси. Не дозвољава да у себи пробуди успавано срце и пружи наду да доброта ипак постоји. Нажалост реална животна прича, пуно је таквих.

…Човек стари, али љубав у њему, достојанство, гордост и оно најважније, господственост-не стари. И када живот прође, када се ципеле тешко одвајају од плочника којим ходамо, када мршавим рукама стежемо искрзали цегер, јоој! Како сам осетљива на старост. Будите и ви! Разумите, помозите, сетите се, пружите руку, загрлите чврсто! Јер сви ми ходамо истим улицама, сви ми киснемо на истој киши, сви се ми смејемо и плачемо и старимо заједно! Једном када прође све… човек стари – али господин никада!

Јована Богдановић 7/3
ОШ „Светолик Ранковић“
Аранђеловац

Данко Поповић

Слободан Данко Поповић рођен је на Преображење, 19. августа 1928. године у Аранђеловцу, у фамилији која води порекло од чувеног проте Атанасија који је 1804. године заклео Карађорђа и српске устанике. Гимназију је завршио у родном граду, а дипломирао је на Правном факултету у Београду. Иако по образовању правник, по занимању је био и остао запамћен као најпознатији српски прозни и драмски књижевник. Аутор је више романа, књига приповедака и есеја, радијских и филмских сценрија, од којих је најпознатији роман „Књига о Милутину“.

Од шездесетих година почео је да објављује приче и пише романе, књиге приповедака „Свечаности“ (1962), „Кукурек и кост“ (1976), романе „Чарапићи“ (1969), „Официри“ (1979), „Кућа Лукића“ (1980), прича о празним српским селима и расејању, „Књига о Милутину“ (1984), „Господари“ (1985), „Удовице“, „Свињски ујед“, „Конак у Каргујевцу“, есејистику и публицистику – «Време лажи», «Догађања и привиђења», «Неспокојни», «На крсту и раскршћу», «Сеобе старе и нове», „Божури и трње – Монографија о породици Џелетовић“, „Четири ветра – писма пријатељу у Торонту“ (2004) – актуелне огледе о нашој свакодневици и неспоразумима и збирка есеја посвећених сагледавању сложене друштвено-историјске ситуације у нашој земљи и националних проблема у издању „Прометеја“ и „Јефимије“. Прозу је објављивао по већини југословенских листова и часописа. Аутор је више радијских драма и филмских сценарија – „Чај од липовог дрвета“, „Хајдук“ (1980) Александра Петковића, настао по мотивима прозе Светолика Ранковића, а најзапамћенија остала је ТВ драма „Карађорђева смрт“ Телевизије Београд (1984). По тексту романа „Конак у Крагујевцу“ изведена је и позоришна представа.

Култно дело о Милутину, највеће дело о врлини, својевремено је проглашено као националистичко иако је заправо потресна антиратна прича о многонапаћеном српском сељаку. У штампи се појавило 1985. године, стидљиво, у издању „Књижевних новина“ да би до данас доживело четрдесет издања и тираж од преко пола милона примерака. Ново, броширано издање изашло је у јуну ове године у оквиру Српске књижевне задруге, институције, која већ дуги низ година негује и чува традицију српских писаца, њихових дела и целокупне српске поезије и прозе и у оквиру које је 2004. године „Књига о Милутину“ доживела јубиларно дивот издање. Као најаутентичнији писац Шумадије, у својим делима спојио је ратнике, државнике, уметнике и писце родног краја, истичу књижевни критичари.

Текстове је писао из главе народа и како тврде, успео да постигне ефекат поништавања ауторства. Историчар Мирослав Егерић је овај роман назвао требник етичности. У више наврата, Поповић је коментарисао популарност свог романа истичући да се ту не ради о фикцији, већ о свесрпском деди. Знамо да је више пута с поносом изјављивао да су му читаоци много пута писали како су Милутина “поклањали болеснима, стављали га у темеље куће и умирали са њим“. И у Француској је доживео много издања и велики успех. Сетимо се да је Данко Поповић чувао писмо Франсое Митерана којим га је француски председник обавестио да му је драго што је у Француској изашла једна таква књига и што „српски народ не заборавља своје болове“ и да је својевремено једна прфесорка која је изучавала Први светски рат, неколико примерака романа видела на гробовима српских војника на Крфу.

Лик шумадисјког Милутина који говори о свом животу, друштвеним приликама и усуду у којима је српски народ живео у двадесетом веку, постао је најуспелији лик српске књижевности. У једном интервјуу од 31. децембра 2007. године за „Глас јавности“, на питање новинара како би описао српског сељака на прагу 2008. године, данко Поповић је одговорио : „Оне који не живе у градовима, не бих могао ни да назовем сељацима. То је сад неки живаљ између села и града или можда са периферије града. На селу су остали старци, а оно мало млађих људи углавном је неожењено и не може ни да се ожени. Понеки стари момак доведе жену однекуд преко Дрине, или са југа Србије, а школе по мојој Шумадији немају ђака. Ако овако потраје, имаћемо више учитеља него ђака. Ствари тако стоје да не можемо знати где ће Срби бити за двадесет година. Народ смо који нема јасне изгледе на будућност. Немамо – или то само ја не препознајем будућност – ниједну политичку оријентацију која има визију, а без визије не може ни појединац, ни народ! Само гуске могу у маглу… ». Намеће се нужни закључак да је значајни књижевни опус Данка Поповића некако остао у сенци Милутина који се отргао од писца и постао врста шумадијске библије. Са ове временске истанце, може се рећи да је Милутин данас говор заборављених друштвених вредности.

Значајно је рећи да је Поповић добитник, иако малобројних, али значајних награда: «Стражилово», «Исидора Секулић», Смотре уметности «Мермер и звуци» и «Стефан Првовенчани» која се додељује за трајни допринос националној култури. Ово признање додељено му је средином августа 2007. године, а у име представника Већа овог признања, Тиодор Росић је изјавио да су «идеолошко-политичка искушења, затирање шумадијског села и страдање српског сељака после Другог светског рата у средишту тематско-мотивисаних Поповићевих опредељења». Милутина је назвао шумадисјким Давидом Штрбцем који је у својој аутентичности уписан у славолук највећих књижевних јунака и да је Данко Поповић заслужио да понесе ово високо признање и да се сврста у ред достојанственика управо због оног о чему је говорио јер се својим књижевним средствима и умећем сврстао у ред највећих писаца, истичући да «високо дело заслужује високо признање».

Оно што се намеће је да Данко Поповић ипак није био толико присутан ни после политичких промена. Многи постављају питање зашто «Књига о Милутину» већ није уврштена у ђачку лектиру, јер је чињеница да већина младог нараштаја ни не зна ко је заправо Данко Поповић, што постаје судбина многихих знаменитих српских писаца у последње време. Бројни критичари апелују на јавност да Данка Поповића треба ослободити «из идеолошки обојене пројекције сваке врсте» и да не смемо дозволити никакву игру са великанима српске књижевности.

После краће болести, Данко Поповић, упокојио се у 81 години, у четвртак, 7. августа 2009. године у Крагујевцу. У присуству великог броја поштовалаца, академика, књижевника, културних и јавних радника, Њихових Височанстава принца Владимира и принцезе Бригите, Матије Бећковића, Добрице Ерића, Вука Драшковића, Војислава Коштунице и других личности јавне и политичке сцене Србије, опело су служили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ шумадијски Јован са свештенством. Сахрањен је 11. августа у порти Буковичке цркве, неколико корака од своје куће и имања под Букуљом. Овом приликом, Митрополит Амфилохије је подсетио и на Милутина за којег је рекао да је «српски многострадални Јов кроз кога је проговорило биће овог народа, у којем су сублимирана сва распећа и падови кроз које је, током своје бурне историје српски народ пролазио, али и уздизања која је доживео кроз тајне покајања и враћања својим коренима».

Поводом издања романа «Књига о Милутину» у јуну 2010. године у Београду, седам књижевника, књижевних историчара и критичара одазвало се позиву главног уредника Српске књижевне задруге, Драгану Лакићевићу да учествују у несвакидашњем омажу Данку Поповићу под називом «Страница о Данку – страница о Милутину». Академик Матија Бећковић и Слободан Ракитић, професори факултета Стојан Ђорђић и Душко Бабић, критичари Миша Ћурковић, Слободан Павићевић и наш суграђанин, Владан Глишић, из рекације Двери српске, читали су и говорили по страницу текста о књижевном великану. Упечатљиве су биле Глишићеве речи о данима проведеним уз «Чича Данка» под његовом липом која је била «српска агора где је свака реч била тешка као олово», док је Бећковић говорио о сећањима на Поповића кога је упознао у Ваљеву пре 55 година и тада је први пут читао неке његове приче о људима чија су историја и географско порекло били неподобни. «Писао је упорно без успеха, а онда га је Бог помиловао и показало се да има неке више правде и доживео је тријумф са «Књигом о Милутину» То је било његових пет минута па је привукло пажњу читалаца на оно што је писао и пре и после», истакао је Бећковић, а критичарима пребацио што нису имали храбрости да одбране Поповићево дело. Српска књижевна задруга направила је овим поступком први потез у враћању дела и аутора на право место.

Народни музеј у Аранђеловцу установио је 2011. године књижевну награду „Данко Поповић“ која се додељује сваке године у оквиру манифестације „Под Данковом липом” за најбољу књигу прозе (роман, књига приповедака) домаћих аутора на српском језику, а под покровитељством Скупштине општине Аранђеловац.
У Београду је живео на Бановом брду, улица Пожешка 150, где је 2016. године постављена спомен-плоча.

Илија Гарашанин

Илија Хаџи-Милутиновић Гарашанин рођен је 16. јануар по јулијанском календару / 28. јануар 1812. године у селу Гараши код Аранђеловца, а преминуо је у Гроцкој, 10. јун (јк) / 22. јун 1874. године. Био је водећи српски државник, председник Владе, један од уставобранитеља који су 1842. године збацили кнеза Михаила Обреновића и творац Начертанија. Био је одговоран за војску, полицију, саобраћај и образовање, као и за цивилно чиновништво. Организовао је поштанску службу, отворио пољопривредну школу, војну академију и фабрику оружја. На различите начине, допринео је развитку и напретку Србије.

Био је син Милутина Савића, имућнога трговца. Гарашанин се школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну и био је неко време у Ораховици, где је научио немачки. Испрва је помагао оцу у трговини. Кнез Милош Обреновић га је узео у државну службу 1837. године и поставио за цариника у селу Вишњици, на Дунаву, а касније у Београду. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старешину, у чину пуковника. После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у Влашкој, где је био закупио неке мошеје. Године 1842. његов отац и старији брат, који су били на Вучићевој страни, погинули су у борби против кнеза Михаила. Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је 1843. Вучић морао, на захтев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до 1852. године. Био је један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена. Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима.

Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе. Заступао је чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. Сматрао је обичан народ неспособним штићеником државе. У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године 1848, за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио. После Петронијевићеве смрти 1852, постао је кнежев представник и министар иностраних послова, али је на том положају остао само до пролећа 1853. године.

Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за Француску, а не за Русију. Од 1856. до 1858. био је у Савету и када се после Париског мира кнез Александар Карађорђевић подао аустријском утицају, Гарашанин се окренуо против Кнеза. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код Порте, па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено поверење. Приликом Тенкине завере 1857, кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у заверу, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању Карађорђевића. Његова је заслуга и раздвајање Порте и Аустрије, које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега.

После Етем-пашине мисије (почетком 1858), постао је министар унутрашњих послова у Магазиновићевом министарству, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. Ушао је у владу с намером да отера Кнеза. Поред отпора Кнеза Александра и једнога дела Савета успео је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори Кнеза и за тај случај имао је припремљено намесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом Кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтео сам да заузме престо. Извесно је да се спремао да буде члан намесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га Французи спомињали као могућег кнеза.

Када је Светоандрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и уместо да бира намесништво, одмах успоставила династију Обреновића. Успостављење Обреновића било је извршено без знања Гарашанина. Одлучивши да избегне пошто пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтео да војсци изда наредбу и растера скупштину. После повратка кнеза Милоша, Гарашанин се држао по страни. Када је кнез Михајло ступио на престо, Гарашанин, кога је Михајлу препоручила Русија, постао је 1861. председник Министарског Савета и министар иностраних послова. Под Кнезом Михајлом Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике.

Прихватио је Михајлову идеју рата с Турском и живо је радио на склапању ратних савеза са Црном Гором и са Грчком. У исто време организовао је пропаганду на целом Балканском полуострву како би, чим Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа против Отоманске империје. За време његовога министровања, решено је градско питање и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.

Године 1867. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намераваној Михајловој женидби са Катарином Константиновић. Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Приликом Михајлове погибије 1868. године затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда.

Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој. Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку.

Светолик Ранковић

Светолик Ранковић рођен је у Великој Моштаници 7. децембара 1863, преминуо је у Београду, 18. марта 1899. године. Био је српски писац из периода реализма. Његов отац Павле у време рођења Светолика био је учитељ у Моштаници, а постао је свештеник након што се породица преселила у Гараше, село у крагујевачком округу, поред Аранђеловца. Нижу гимназију и богословију Ранковић је завршио 1884. у Београду, а потом је отишао у Кијев и тамо завршио Духовну академију. У Кијеву се Ранковић упознао са богословско-филозофским наукама и историјом руске и светске литературе, а највећи утицај на њега оставила су дела Толстоја, Гогоља, Гончарова, Корољенка и других руских писаца.

Док је Ранковић био на летњем распусту 1886. године, разбојници су напали породичну кућу и убили оца Павла, а мајку и остале мучили. Ранковић је успео да побегне, и доведе помоћ под околностима сличним онима које су описане у његовом делу „Горски цар“ када говори о хајдучкој похари газда Ђорђа.

Пошто је 1888. завршио Духовну академију Светолик се вратио у Србију и почео да ради као наставник веронауке у гимназији у Крагујевцу. Године 1893. премештен је на службу у београдској Богословији, а 1894. опет бива премештен, у Ниш. Године 1897. усталио се као гимназијски вероучитељ у Београду. Незадовољан својим несигурним статусом у звању привременог вршиоца дужности хонорарног наставника намеравао је да напусти струку. Године 1890. положио је професорски испит с радом „О црквеном беседништву“ са одличном оценом.

Године 1892. објавио је приповетку „Јесење слике“ у часопису Отаџбина. Од туберкулозе је оболео 1897. Опорављао се у Гарашима. Роман Горски цар писан нешто раније у Нишу је објављен као 38. књига „Кола“ Српске књижевне задруге. Спас од туберкулозе је 1898. потражио у манастиру Буково, где је писао свој други роман Сеоска учитељица. У јесен одлази у Херцег-Нови на лечење и тамо је довршио своју најбољу приповетку „Стари врускавац“ и започео свој трећи роман “Порушени идеали“. Матица српска је наградила Сеоску учитељицу, а Коларчева задужбина је награђује и узима за штампу.
Након смрти најмлађег сина 1899. прешао је у Београд, где је умро од “грудобоље” (туберкулозе) у 36. години живота. Предавао је до тада на београдској Богословији. Српска књижевна задруга 1900. године је као 62. књигу „Кола“ објавила рукопис Порушених идеала који је Ранковић завршио последњих недеља живота у самртној постељи.
Био је ожењен Босом са којом је имао троје деце.

Новине које је донела Ранковићева проза најчешће су се доводиле у везу са утицајем руских писаца. Сам Ранковић је, по повратку са кијевске Богословске академије, писао да „руски језик зна перфектно заједно са историјом руске литературе“, а од њега су остали и преводи Толстојеве Опсаде Севастопоља у Делу, Корољенкових текстова и неких мањих писаца.

Библиографија

Горски цар, Београд 1897
Сеоска учитељица, Београд 1898
Порушени идеали, Београд 1900
Слике из живота, Београд 1904
Целокупна дела I, II, III „Српски писци“, Београд, 1928
Сабрана дела I, II, Београд 1952