Представљање књиге “Лајковчанка” Веље Жуњића

У оквиру прославе великог јубилеја – 150 година од отварања првог читалишта у граду, Народна библиотека „Свети Сава“ организовала је промоцију књиге „Лајковчанка“ Велимира Жуњића. Књига је заснована на истинитој причи и штампана је у оквиру Издавачке куће „Књижевна омладина Србије“ и Народне библиотеке у Зворнику. Жанровски се може квалификовати као породични роман који прати генезу једне породице, а може се окарактерисати и као савремени, свевремени и социјални роман који сведочи о историјским збивањима у Србији у распону од око пола века. Књижевник Велимир Веља Жуњић рођен је 16. децембра 1979. године у Лајковцу где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на Рударско-геолошком факултету у Београду 2004. године. Роман првенац „Шампитица“, објавио је 2012. после чега је уследио и роман „Боја твога имена“ (2015) и „Лајковчанка“ (2017). Отац је Данила и Реље и живи и ради у Лајковцу. У програму је учествовао и воклани солиста и инструменталиста Енес Љајић, на гитари. Енес је рођен 1978. године у Лазаревцу, директор је Центра за европске интеграције и председник невладине организације која се бави мањинама. Живи и ствара у Лазаревцу.

Општинско такмичење у изражајном читању за више разреде основне школе

Општинско такмичење у изражајном читању за више разреде основне школе (V-VIII разред)  одржано је 21. маја 2019. године у Народној библиотеци “Свети Сава”.

На такмичењу је учествовало 29 ученика (7 петог + 7 шестог + 7 седмог + 8 осмог разреда) из свих 11 основних школа са по једним кандидатом из сваког узраста.

Комисија у саставу професора српског језика и књижевности – Марина Ђурић, Небојша Јовановић и Јелена Медаковић, саслушала је све кандидате и изабрала по једног ученика који је био најбољи у свом узрасту.

V разред

  1. НИКОЛИЈА ЈОВАНОВИЋ, ОШ “Славко Поповић”, Даросава
  2. ПАВЛЕ БУРЧУЛ, ОШ “ Илија Гарашанин”, Аранђеловац
  3. МАРТИНА НИКОЛИЋ, ОШ “Свети Сава”, Аранђеловац

VI разред

  1. ЕНА ВУЈИЋ, ОШ “Милош Обреновић”, Аранђеловац
  2. ДУЊА ВУЛИЋЕВИЋ, ОШ “Илија Гарашанин”, Аранђеловац
  3. НИКОЛИНА ЋАЛАСАН, ОШ “Светолик Ранковић”, Аранђеловац

VII разред

  1. ТАЊА ЉЕСКОВАЦ, ОШ “Вук Караџић”, Стојник
  2. ВАСИЛИЈЕ ПАНТЕЛИЋ, ОШ “Илија Гарашанин”, Аранђеловац
  3. АНАСТАСИЈА СМИЉАНИЋ, ОШ “Милан Илић Чича”, Аранђеловац

VIII разред

  1. АНЂЕЛА ВУКОВИЋ, ОШ “Љубомир Ненадовић”, Раниловић
  2. ДАМЊАН ЂУРОВИЋ, ОШ “Илија Гарашанин”, Аранђеловац
  3. НИНА ЈАГОДИЋ, ОШ “Милан Илић Чича”, Аранђеловац
  1. ЂОРЂЕ ИВАНОВИЋ, ОШ “Славко Поповић”, Даросава

Првопласирани ученици награђени су књигом и захвалницом, а остали захвалницом.

На овогодишњем Општинском такмичењу у изражајном читању, током два дана, учествовало је 63 ученика из свих 11 основних школа.

Општинско такмичење у изражајном читању за ниже разреде основне школе

Општинско такмичење у изражајном читању за ниже разреде основне школе (I –IV разред) одржано је 20. маја 2019. године у Народној библиотеци “Свети Сава”.

На такмичењу је учествовало 34 ученика (8 првог + 9 другог + 9 трећег + 8 четвртог) из девет основних школа са по једним кандидатом из сваког узраста.

Комисија у саставу професора српског језика и књижевности – Марина Ђурић и Небојша Јовановић, као и представника Библиотеке – Биљана Радашиновић, саслушала је све кандидате и изабрала по једног ученика који је био најбољи у свом узрасту.

I разред

  1. НАТАЛИЈА ВИЋЕНТИЈЕВИЋ, ОШ “Славко Поповић”, Даросава
  2. СОФИЈА МАРИНКОВИЋ, ОШ „Душан Радоњић“, Бања
  1. МАША МИЛЕНИЋ, ОШ „Свети Сава“, Аранђеловац
  2. МАША МИЛОШЕВИЋ, ОШ „Милан Илић Чича“, Аранђеловац

II разред

  1. УРОШ САВИЋ, ОШ „Милош Обреновић“, Аранђеловац
  2. ЈАСМИНА ПЕТРОВИЋ, ОШ „Славко Поповић”, Даросава
  1. 3. МИХАИЛО МАРКОВИЋ, ОШ „Веља Герасимовић“, Венчани

III разред

  1. ЈОВАНА МАРИЋЕВИЋ, ОШ „Свети Сава“, Аранђеловац
  2. НАТАША РАДОВИЋ, ОШ „Милош Обреновић“, Аранђеловац
  3. ИВАНА ЈОКСИМОВИЋ, ОШ „Први српски устанак“, Орашац

IV разред

  1. ЛАРА РИСТОВИЋ, ОШ „Илија Гарашанин“, Аранђеловац
  2. ЈУСТИНА ТЕОДОСИЋ, ОШ „Милош Обреновић“, Аранђеловац
  3. МИНА СИМЕУНОВИЋ, ОШ „Веља Герасимовић“, Венчани
  4. ВУК РАДУКАНОВИЋ, ОШ „Светолик Ранковић“, Аранђеловац

 

Првопласирани ученици награђени су књигом и захвалницом, а остали захвалницом.

Такмичење за ученике виших разреда основне школе биће одржано сутра, у уторак, 21. маја 2019. године, у 10 и 12 часова.

Караван фантастике у Народној библиотеци “Свети Сава”

У оквиру прославе великог јубилеја – 150 година од отварања првог читалишта у граду, Народна библиотека „Свети Сава“ организовала је у четвртак, 16. маја 2019. године у 19 часова у читаоници Библиотеке представљање Каравана фантастике у оквиру којег су гостовали Душко Благојевић и Срђан Томић.

Караван фантастике је пројекат удружења три аутора, савремена српска романописца, који сопственом иницијативом желе да поделе са друштвом занемарене вредности. Основан је у децембру 2017. године од стране младих писаца фантастике – Немање Јованова, Срђана Томића и Душка Благојевића. Караван фантастике путује по Србији и региону, тражећи један сасвим другачији приступ популаризацији књижевности и дијалога са публиком. Караван је пошао из Београда и до данас гостовао у градовима широм Србије и региона.

Књиге су им изашле у оквиру Издавачке куће „Књижевна омладина Србије“.
Своје књижевно стваралаштво овог пута представили су Душко Благојевић, аутор трилогије о Драгојл ратницима („Духови рата“, „Невидљиви град“ и „Победа и проклетство“) и Срђан Томић, аутор серијала „Колевка снова“ и романа „Вучја ноћ. Било је речи о томе како су настала ова дела, шта  их инспирише и о епској фантастици уопште.

Изложба и предавање „Чувари природе“

У холу ОШ „Милан Илић Чича“, у понедељак, 13. маја 2019. године, одржани су изложба и предавање „Чувари природе“. Поднаслов ревије дечијих радова могао је да буде – од отпада до уметничких дела и употребних предмета. Ученици нижих разреда највеће аранђеловачке основне школе показали креативност, маштовитост, дизајн и изграђену свест о значају одлагања отпада и рециклаже Поводом кампање „ЕУ за тебе“ Дана Европе и EU Green Week-а, Народна библиотека „Свети Сава“ у оквиру програма „Еутека 2019“ у сарадњи са Основном школом „Милан Илић Чича“ организовала је ликовну и изложбу и предавање „Чувари природе“. Више од триста ученика од првог до четвртог разреда из осаманаест одељења изложило је своје радове од рециклираних материјала. Поред цртежа пејзажа нетакнуте природе са овог подручја, машта ове деце надмашила је сва очекивања. Од старог папира, настали су препознатљиви градски објекти, гитара, роботи, покретни картонски аутомобили, игралишта… Зграда Старог здања и део парка Буковичке Бање, као и Осматрачница на Букуљи, настали су како би се уочила важност дрвећа и предмета који су већ били у некој употреби, открили су нам аутори који су дали све од себе како би радови били лепши. Новине су постале платно за осликавање, разнобојни чепови претворили су се у цветове и набујале реке, пластика се расцветала у разнобојно цвеће, провидне пластичне чаше постале су прави употребни лустер, стара тастаура и завеса креирани су у хаљину будућности и још небројених других ситница и украса. У једној реченици – основци су уз помоћ својих учитеља, учитељица и родитеља створили права уметничка дела. Овом приликом професор др Првослав Јовановић, аутор више од четрдесет стручних радова и петнаест уџбеника из ове области, одржао је предавање на тему „Европска унија и чувари природе“ истичући важност очувања животне средине, одлагања отпада и рециклаже и указујући на угрожене врсте биљака и животиња. „Имамо обавезу да отворимо и затворимо најважније, најзахтевније и најскупље, Поглавље 27 – животна средина и климатске промене и једини начин да то и учинимо јесте едукација од малих ногу. Посебно је значајно што је изабрана баш ова узрастна група јер ће они за двадесетак година бити главни носиоци који ће своја сазнања примењивати у пракси“, истакао је Јовановић, аутор и реализатор бројних пројеката из области екологије и промотер здравог и квалитетног начина живота. Специјални гост је био најодговорнији за квалитет воде, мастер технолог Сава Чучковић, руководилац производње и санитарне контроле воде за пиће у Јавном комуналном предузећу „Букуља“ који је посебно нагласио важност очувања водених токова и акумулација. Према речима организатора, циљ је да се наша правила ускладе са европским законима и у потпуности спроводе. Еколошки закони имају огроман утицај на квалитет нашег живота, побољшавањем квалитета воде и ваздуха, заштитом природе, подстицањем рециклирања и управљањем отпадом. Зато је нужно да се деца од малих ногу образују у овом најважнијем животном сегменту који је пре свега услов опстанка, а радови ових ученика, потврдили су да су на правом путу. Тематска изложба основаца „Чувари природе“ којом је практично приказано како отпад може да се претвори у уметност биће постављена и у Излогу аранђеловачке Библиотеке и у другим установама културе.

#EUZATEBE #EUTEKA

Општинско такмичење у рецитовању

Народна библиотека “Свети Сава” у Аранђеловцу организује општинско такмичење у рецитовању.

На општинској смотри рецитатора учествују:

– рецитатори млађег узраста   – од I до IV разреда

– рецитатори средњег узраста – од V до VIII разреда

– рецитатори старијег узраста – ученици средње школе

Критеријуми по којима комисија прати и вреднује рецитаторе садрже следеће елементе:

  • избор песме примерен узрасту,
  • акцентуацију и дикцију,
  • мисаоно-емотивни доживљај,
  • природност, изражајност и сугестивност казивања.

Рецитатори сва три узраста говоре само по једну песму, по свом избору, и то увек исту песму на свим смотрама за које се пласирају.

Песма се говори напамет и њена интерпретација за млађи и средњи узраст може трајати највише до три минута.

Основне школе треба за такмичење да припреме по једног ученика за сваки узраст.

Такмичење за ученике основних школа биће одржано у Народној библиотеци “Свети Сава” у СРЕДУ, 27. МАРТА 2019. године, и то – у 10 часова за ученике од I до IV разреда, а за ученике од V до VIII разреда истог дана са почетком у 12 часова .

Такмичење за ученике средњих школа биће одржано у Народној библиотеци “Свети Сава” у ЧЕТВРТАК, 28. МАРТА 2019. године у 10 часова.

 

Интервју: Дејан Атанацковић

Добитник најпрестижније награде за књижевност – Нинове награде за 2017. годину био је роман „Лузитанија“ Дејана Атанацковића. Народна библиотека „Свети Сава“ организовала је крајем априла 2018. године представљање овог дела.

Дејан Атанацковић рођен је у Београду 1969. године. До доделе НИН-ове награде, није био познат широј домаћој јавности иако је његово име у свету уметности веома признато и у земљи и у свету.
Предаје више предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени. Сарађује са фирентинским Музејем природних наука на предмету посвећеном историји представа људског тела. Од 1994. године аутор је бројних самосталних изложби, видео и аудио инсталација, интервенција у јавном простору, као и кустоских пројеката.

Continue

Лов на лабудове

Одломак из романа Миомира Петровића „Black Light“ (Лагуна, 2018)

Чим је свануло било јасно да ће дан бити бескрајно леп. Макар што се тиче временских услова. Сунце је било продорно, његова светлост јасна на онај тек помало засенчени, јесењи начин: била је то светлост помало ружичаста или негде између те и просветљене боје бордоа. Небо потпуно чисто, можда не толико ултрамарин колико светло плаво и свакако прелепо. Ни трага киши која се претходног послеподнева сручила на град, ни дашка ветра који је још јуче, најављујући кошаву наступио одлучно и бурно, да би се представа прекинула већ након увертире.

Одлучио сам да одем у лов на лабудове. Уосталом, један офовац и није могао да ради ништа паметније током лепог времена. Провешћу макар дан у природи, ако ништа. Или можда лажем, можда ми идеја о лову није тако спонтано дошла: можда ме је на ту одлуку довео призор одмах испод мог прозора.

Коловоз је већ био прекривен јесењим лишћем као да је реч о дубокој, правој јесени. У потпуном контрасту са временским приликама. Очигледно је јучерашња олуја потргала са грана све оно што је од крвавоцрвеног и продорножутог материјала било расположиво и сада је плочник био прекривен дебелим слојем лишћа. Угледао сам, дакле, усред мора опалог лишћа а преко пута, испред улаза у Гундулићев венац број 2 Владана Цакића како опрема свој бицикл. Цакић је свуда ишао својим маунтин бајком који је набавио на војном отпаду а који је за собом оставила Швајцарска гарда која је некада била распоређена у граду. Бицикл, чији је рам сав био у камуфлажној тамно зеленој шари возио је и претходног јутра. Управо је са њега од шока пао када је угледао непомично тело и нас око њега, пре неки дан. Сада је на бицикл качио малу приколицу лагане конструкције са два точка.

Из платнених бисага приколице коју је дао да му направе вешти кинески гвожђари из „Малог Шангаја” вирили су дугачки бамбусови штапови са омчама од свиленог гајтана, својеврсним арканама које би се, након обмицања о лабуђи врат повлачиле и затезале дуж штапа. Дакле, комшија Цакић се спремао за лов на лабудове. Ја сам се, пак, спремао да са свим псеудосведоцима јучерашњег инцидента детаљно поразговарам, па је ово била једна од прилика. Шалу на страну, и сам сам волео лов на лабудове мада ми је истовремено било жао ових прелепих птица. Обукао сам се што сам брже могао, угасио телевизор и сустигао Владана трен, чинило се, пре него што ће поћи. Договорили смо се да сачека да спремим свој бицикл и да ми позајми један од својих штапова како би што брже кренули заједно. Десетак минута касније кренули смо путем којим се кишница слива у Дунав, он на свом војном бициклу са приколицом и ја на свом сити бајку: низ Гундулићев венац и Скендербегову све до Дубровачке улице, па кроз подвожњак до Дунавског кеја.

Зашто су се лабудови у тој мери појавили у Београду пре десетак година и од тада се неуморно размножавали, као и какви су то услови (микро-клима, радиоактивност воде или приобаља, близина војне базе…) утицали да њихова популација буде тако бројна а јединке снажне и здраве, нико никада није успео да објасни. По једној причи прво су Земунци почели да хлебом хране лабудове на свом кеју а онда су се јата временом спуштала низ дунавску обалу до Дорћола и на обалама Великог и Малог ратног острва проналазила неки људима и даље незнани а благодарни извор хране. Све у свему, на дорћолској обали Дунава као и на обалама Великог ратног острва – где се од капитулације налазила огромна војна база Евро-атланског круга (ЕАЦ), простор затворен не само за грађане већ и за кантоналну полицију и локалне представнике Поретка – живела су јата ових великих, прелепих птица а власт нам је дозвољавала да их током одређених сезона ловимо и на тај начин осигуравамо додатне приходе. Тамо смо се упутили.

Прелазак из кварта у кварт (мада смо приликом лова долазили до саме границе дорћолског кварта али га нисмо напуштали) већ годинама није био једноставан подухват. Било је потребно имати одговарајуће пропуснице за сваки кварт посебно. На мојим офовским исправама није било чипованих вињета за слободно кретање по читавом Београдском кантону. Цакић је, пак, могао да обитава у неколико квартова око нашег. И он је имао многа ограничења али је његова легитимација било много употребљивија од моје.

Уосталом, град више и није био онај град који смо познавали. Поред „Малог Шангаја” постојало је још неколико локација које су обични цивили и староседеоци избегавали. У београдским црквама, лети и по портама и двориштима налазиле су се спаваонице “Христове војске”. Била је то својеврсна реплика некадашње америчке Војске спаса где су болесни, реинтернирани али не и у друштво интегрисани несрећници налазили кров над главом и мало топле хране. На простору бившег Ташмајданског парка пре неколико година своје шаторско насеље су поставиле припаднице псеудо-монашког женског реда, “Ангелињанке” (по преподобној мати Ангелини Бранковић) у виду својеврсног бунта против односа Поретка према цркви. Касније се бунт претворио у стационарну пат-позицију. Биле су изузетно агресивне према цивилима који су сви од реда за њих били неверници и залагале су се за мешавину ранохришћанског и богумилског лишавања од имовине, материјалних вредности и потпуно предавања једином Богу.

С друге стране, били су ту и Суфи-дервиши из Турске, Сирије, Пакистана, Авганистана и Узбекистана који су имали своју колонију на простору између срушеног моста Газела и некадашњег Сава Центра који је, пак, постао информативно-комуникацијски центар Београдског кантона… Речју, било је више места које је требало избегавати од оних у којима је било препоручљиво наћи се.

Бицикле смо везали ланцима за бандере на Дунавском кеју где смо се укрцали у алуминијумски чамац на весла. Коришћење таквих чамаца било је бесплатно а поставила их је власт како би грађани могли да обављају лов са што мање посредника и препродаваца. Кажњиво је било само присвајање или намерно пуштање чамаца низводно. И гле, тек када смо направили десетак завеслаја и одвојили се од обале угледали смо, на средини речног тока, стотину чамаца који су, онако метализираних трбуха и кобилица љескали на продорном јесењем сунцу какво се могло запазити само на Дунаву . Док су неки били пуни ловаца, у другима се могао запазити само један путник. Неки од чамџија су се весело дозивали и, ако би затворио очи, човек је због смеха и пљускања весала о површину реке могао помислити да се обрео у тренутку из своје прошлости, у неком бољем добу на осунчаној плажи негде на Медитерану.

Улазак у библиотеку

Улазак у библиотеку за мене је увек пролаз кроз перивоје нечег што смо били и праменове нечега што никада нећемо бити, али уместо хладног додира носталгије и патње због тог другог: као да увек изнова осећам задовољство што је неко други уместо мене то био. Макар за трен. Писац, који је то друго његово постојање уткао у књигу која ми се у библиотеци нуди али и читалац који је врховима својих прстију, јагодицама које су додиривале оно штампано списатељево „друго“ утискивао на папир који је придржавао и уписивао у пишчево „друго“ своје „друго“, али и „треће“, „четврто“…

Тако је, за оне који воле да путују – а путује се да би се заборавило на себе, да би се током пута осетило „туђе“, да би се по окончању пута и повратку било бољим због оног „туђег“ а не оног „свог“ – библиотека својеврсна ваздушна или морска лука у коју људи ступају, најчешће пре било какве одлуке у смислу своје дестинације. Замислите ту слободу, као кадар из неког петпарачког филма, у којој не знате где желите да отпутујете већ о томе одлучујете на аеродрому, на пристаништу, на пољу где слећу дирижабли да би узнели у висине једне путнике а из висина на тле вратили друге, и… замислили сте библиотеку. Можда је друга метафора, да је библиотека храм, помало помпезна и профана па је нећу користити. А и не би била тачна јер храм подразумева већ унапред одређену литургију. Међу рафовима са књигама у библиотеци ми ту литургију сами одређујемо и исписујемо, канонизујемо и ритуализујемо, чинимо је својом.

Моја најранија сећања на Аранђеловац везана су за рано детињство када сам, с времена на време, долазио на манифестацију „Мермер и звуци“ јер је мој отац, академски сликар и професор неколико година био у одбору за ликовну секцију манифестације и за једно масивно, гвоздено признање, плакету коју је поводом те сарадње добио. Био је то један изузетно тежак медаљон у црвеној кожној кутији на порфиру од филца који је деловао дечијем уму као врхунско одликовање које додељује цар васељене. Још тај мистичан назив: мермер и звуци. Фантастично краљевство од мермера и неких шумова, фијука космичких ветрова?

Када сам, чини ми се поводом мог романа „Стаклена прашина“ (Лагуна 2006) први пут гостовао у библиотеци „Свети Сава“, елегантно смештеној практично на самом рубу парка, крајичком ока кроз излог посматрао травнати кубус парка на другом крају дијагонале, након пуно година током којих сам боравио на неким другачијим меридијанима, учинило ми се да сам се вратио на Итаку. Острво од мермера и звукова. Од тада, већ пуно година траје другарство између мене као писца и библиотеке „Свети Сава“ и њеном публиком. Увек дочекан као почасни гост, било да је реч о промоцији новог романа, било да је реч о Фестивалу књиге, да је реч о Радиониоци креативног писања (2015) пролазе године хармоније и живе књижевности. Сваки писац који путује из наше несрећне, у дивљи неолиберални капитализам поринуте престонице и гостује по библиотекама широм Србије зна да нема верније, смиреније, заинтересованије публике на књижевним вечерима него у срединама мањим од Београда. (Можда зато што модерни свет још није толико зацарио нашим врлетима колико је престоницом.) Следила су дружења поводом „Бакарних бубњева“, „Галеријевих ватри“, „Мириса мрака“ и „Куће од соли“ и увек драги, насмејани људи подно Букуље. И вечеринке и вина и александри, дивљаковци, качаре, грбови… а како да не поменем? Колико сам само људи из Аранђеловца набавио као своје пријатеље а да се пре тога нисмо познавали, а и не би се упознали… Данијела, Биља, Весна, Јелена, Иван, Валентина, Саша… неког сам сигурно изоставио, ненамерно.

Писање је једна јако сумњива делатност. Шта то човека гони да уместо да гледа своја посла, живи тихи живот, не ремети и не таласа седне за радни сто, укључи рачунар и почне да бели екран који светлосно пулсира испуњава реченицама о догађајима који се нису десили, пуни бели папир људима који се нису родили и световима који не постоје? Читање је, пак, још сумњивији посао: шта је то што нагони човека да стално путује туђим стазама и препознаје их као своје, да не мирује у свом малом и тихом животу, да крене пут књижаре или библиотеке по још ваучера за таква, крајње сумњива путовања.

Отуда су библиотеке сумњиви простори. Нуде магију, нуде бег, нуде повратак, нуде некакве летеће ћилиме који се не померају а, опет, лете. Негде. Где?
Хвала нам на том заједничком лету.

Аутор: Миомир Петровић

Интервју: Миомир Петровић

Увек радо виђен гост на промоцијама у Аранђеловцу, свакако је један од најистакнутијих савремених српских писаца млађе генерације, Миомир Петровић.

Аранђеловачка промоција књиге “Мирис мрака” у организацији Народне библиотеке “Свети Сава” одржана је у мају 2013. године, само недељу дана после београдске. Сам аутор истиче да је аранђеловачка читалачка публика увек имала посебан апетит за оно што он ради.

Централно питање које стоји на полеђини ове књиге је –
како се и да ли се уопште може преживети Балкан?!

– „Мирис мрака је до сада најобимије дело којим сам се у прозном смислу бавио и уједно је мој дванаести роман и осамнаеста књига. То је једна велика породична сага која се рачва на два најмања наративна тока. Један ток говори о породици Максимовић која крајем 19. века из Требиња, преко Косова и Метохије и Централне Србије, кроз своју сопствену балканску одисеју, долази до београдског Дорћола. Други крак те приче, почиње у области Евзони, у северној Грчкој одакле породица Димитриоса Теодопулоса креће на свој, такође трновити пут кроз 19, 20. и на крају 21. век, сусревши се са Максимовићима, управо на Дорћолу. У овом роману има доста аутобиографског. Будући да је то моја генетика, херцеговачка крв са очеве и грчка крв са мајчине стране, свих ових година донела је једну идеју базирану на истинитим догађајима. Међутим, ово дело треба читати и као роман и као фикцију. Довела је до неке потребе да се у свом списатељском опусу позабавим нечим с чим се писци, пре или касније и баве, а то је да се позабаве и сопственим коренима. Централно питање које стоји на полеђини ове књиге је – како се и да ли се уопште може преживети Балкан?! Отуда су ти мириси различитих мракова и мириси различитих светлости. А без светлости нема мрака а без мрака нема светлости.“

У Петровићеву књигу смештено је сто литерарних јунака, па самим тим у њој је и сијасет приватних историја.

-„Тај роман не да реконструише неку епоху, већ кроз мале, људске приче показује шта нам се дешавало кроз буне и ратове и шта се све дешавало нашим мањинама. Отуда су те породице смештене на Дорћол, што није аутобиографски податак, али је у Београду и дан данас тај кварт пун Арбанаса, Цинцара, Јермена, Грузина, просто, ко зна кога не и то је оно што чини Балкан. Мислим да постоје различити мракови и да свако од нас када враћа личну и породичну повест, може да препозна који су мракови били мрачнији. Када причате са странцима, који немају са балканским животом много везе, запазите да вам они просто не верују да су се код нас бурне ствари одигравале и да смо опет налазили начина да живимо. Овај роман јесте роман у ултимативној светлости и он се зато, намерно негде, као трик, именује мрачним именом.

Годинама саветујем студентима да писац треба да пише о ономе што зна. Стицајем околности, ја имам неколико и етничких и верских ситуација у себи и то је мени помогло, првенствено што сам те приче слушао у свом детињству од врло лепих говорника које сам имао среће да имам у породици, од мог деде и од мог оца, који је, иако сликар, био један фантастични оратор. Увек сам желео да будем макар пола тако добар говорник као он. Човек осети потребу, као и Маркес што је осетио када је схватио да треба да пише „Сто година самоће“, тако да у материјалу који је вама познат пронађете оне универзалне тачке вредности, које су читаоцу медији преко којих комуницирате, јер оно што је нама занимљиво као писцима, не мора нужно бити занимљиво и читаоцима.

С друге стране, у свакој својој књизи, држим се једне исте идеје – да напишем онакву врсту романа какву бих волео да читам. Дипломски, магистарски и докторски радови, неколко драма и радио драма, све је било врло корисно за настанак оваквог дела. Драматуршки заплет и занат вас уче како да економишете текстом, временом и оно најважније, како да вашем читаоцу увек буде динамично, да увек буде у одређеној врсти напетости. Таква врста литературе вас тера да је гутате и да не можете да је оставите. Јер драматург четири године учи како да направи сценарио за узбудљиву ствар која ће трајати деведесет минута и ни мало више.“

“Када материјал почнете да творите, онда схватате
да нешто што је вама интимно, важно и занимљиво, не мора
бити важно и за оног другог.”

 

Одзив за Петровићеву нову књигу био је и још увек је веома добар. Путем друштвених мрежа, највише је добио одзива и повратних информација, тако да су му разни савети били драгоцени..

– „Када материјал почнете да творите, онда схватате да нешто што је вама интимно, важно и занимљиво, не мора бити важно и за оног другог. То је мач са две оштрице. У свакој литератури ви можете да добијете неку једначину коју можете да поистоветите. Бесмислено је писати о универзалистичким темама на универзалистички начин, али је исто тако проблем када пишете о интимним темама на интиман начин. Е управо ту треба направити добру меру да би се све окренуло у жељеном правцу“, завршава Петровић.

Мирис мрака јесте породична сага и у неку руку Петровићев креативни повратак старом, класичном, традиционалном жанру, линеарног приповедања, приповедања кроз епоху, али не у историјском смислу. Да би проговорио о малим и интимним историјама, само се служио и манипулисао историјским тренуцима и вртлозима, рекао је аутор. “Мирис мрака” је шеснаеста је књига Петровићева књига, a седма у Лагунином издању.

Миомир Петровић рођен је 1972. године у Београду. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности, магистрирао театрологију на истом факултету и докторирао на одсеку за интердисциплинарне студије при Ректорату Универзитета уметности у Београду 2008. године. Радио је као драматург у „Атељеу 212“ и као драматург и заменик директора драме у „Народном позоришту“ у Београду. Иза њега је богата позоришна каријера критичара и уредника, као и педагошки рад са студентима академија уметности. Адаптирао је више текстова домаћих и страних драмских писаца. Члан је значајних удружења, пише научне радове, драме и романе.