Улазак у библиотеку за мене је увек пролаз кроз перивоје нечег што смо били и праменове нечега што никада нећемо бити, али уместо хладног додира носталгије и патње због тог другог: као да увек изнова осећам задовољство што је неко други уместо мене то био. Макар за трен. Писац, који је то друго његово постојање уткао у књигу која ми се у библиотеци нуди али и читалац који је врховима својих прстију, јагодицама које су додиривале оно штампано списатељево „друго“ утискивао на папир који је придржавао и уписивао у пишчево „друго“ своје „друго“, али и „треће“, „четврто“…

Тако је, за оне који воле да путују – а путује се да би се заборавило на себе, да би се током пута осетило „туђе“, да би се по окончању пута и повратку било бољим због оног „туђег“ а не оног „свог“ – библиотека својеврсна ваздушна или морска лука у коју људи ступају, најчешће пре било какве одлуке у смислу своје дестинације. Замислите ту слободу, као кадар из неког петпарачког филма, у којој не знате где желите да отпутујете већ о томе одлучујете на аеродрому, на пристаништу, на пољу где слећу дирижабли да би узнели у висине једне путнике а из висина на тле вратили друге, и… замислили сте библиотеку. Можда је друга метафора, да је библиотека храм, помало помпезна и профана па је нећу користити. А и не би била тачна јер храм подразумева већ унапред одређену литургију. Међу рафовима са књигама у библиотеци ми ту литургију сами одређујемо и исписујемо, канонизујемо и ритуализујемо, чинимо је својом.

Моја најранија сећања на Аранђеловац везана су за рано детињство када сам, с времена на време, долазио на манифестацију „Мермер и звуци“ јер је мој отац, академски сликар и професор неколико година био у одбору за ликовну секцију манифестације и за једно масивно, гвоздено признање, плакету коју је поводом те сарадње добио. Био је то један изузетно тежак медаљон у црвеној кожној кутији на порфиру од филца који је деловао дечијем уму као врхунско одликовање које додељује цар васељене. Још тај мистичан назив: мермер и звуци. Фантастично краљевство од мермера и неких шумова, фијука космичких ветрова?

Када сам, чини ми се поводом мог романа „Стаклена прашина“ (Лагуна 2006) први пут гостовао у библиотеци „Свети Сава“, елегантно смештеној практично на самом рубу парка, крајичком ока кроз излог посматрао травнати кубус парка на другом крају дијагонале, након пуно година током којих сам боравио на неким другачијим меридијанима, учинило ми се да сам се вратио на Итаку. Острво од мермера и звукова. Од тада, већ пуно година траје другарство између мене као писца и библиотеке „Свети Сава“ и њеном публиком. Увек дочекан као почасни гост, било да је реч о промоцији новог романа, било да је реч о Фестивалу књиге, да је реч о Радиониоци креативног писања (2015) пролазе године хармоније и живе књижевности. Сваки писац који путује из наше несрећне, у дивљи неолиберални капитализам поринуте престонице и гостује по библиотекама широм Србије зна да нема верније, смиреније, заинтересованије публике на књижевним вечерима него у срединама мањим од Београда. (Можда зато што модерни свет још није толико зацарио нашим врлетима колико је престоницом.) Следила су дружења поводом „Бакарних бубњева“, „Галеријевих ватри“, „Мириса мрака“ и „Куће од соли“ и увек драги, насмејани људи подно Букуље. И вечеринке и вина и александри, дивљаковци, качаре, грбови… а како да не поменем? Колико сам само људи из Аранђеловца набавио као своје пријатеље а да се пре тога нисмо познавали, а и не би се упознали… Данијела, Биља, Весна, Јелена, Иван, Валентина, Саша… неког сам сигурно изоставио, ненамерно.

Писање је једна јако сумњива делатност. Шта то човека гони да уместо да гледа своја посла, живи тихи живот, не ремети и не таласа седне за радни сто, укључи рачунар и почне да бели екран који светлосно пулсира испуњава реченицама о догађајима који се нису десили, пуни бели папир људима који се нису родили и световима који не постоје? Читање је, пак, још сумњивији посао: шта је то што нагони човека да стално путује туђим стазама и препознаје их као своје, да не мирује у свом малом и тихом животу, да крене пут књижаре или библиотеке по још ваучера за таква, крајње сумњива путовања.

Отуда су библиотеке сумњиви простори. Нуде магију, нуде бег, нуде повратак, нуде некакве летеће ћилиме који се не померају а, опет, лете. Негде. Где?
Хвала нам на том заједничком лету.

Аутор: Миомир Петровић