“Протеклих неколико година гостовала сам у готово стотину градова у региону. Најчешће су ми домаћини били градске библиотеке. Из тих храмова културе носим снажне утиске и чувам лепе успомене на сусрете који су обогатили мој живот. Једна од знаменитих установа културе из које ми је упућен позив је и Народна библиотека “Свети Сава” у Аранђеловцу.

Сећам се како сам лако и радосно прихватила тај позив. Увек је велика част за писца кад му се врата библиотеке отворе. Овде сам, међутим, добила и више, много више.

Изузетан професионализам пре свега директорке библиотеке, Биљане Радашиновић, а потом и осталих запослених које сам имала прилику да упознам ишао је руку под руку под руку са срдачношћу која се среће код часних, вредних и самоостварених бића. Не чуди што је сала била пуна, што је вече било успешно, а душе се препознале. Публика је овде навикнута да им се у њиховој библиотеци омогући ужитак какав љубитељи писане речи заслужују и на који с правом рачунају. Библиотека у Аранђеловцу и читалачка публика у овом граду заслужују свако поштовање. Отишла сам на књижевно вече, а са њега се вратила другачија и богатија. Стекох пријатеље. Књига је уистину најбољи друг.

Хвала библиотеци “Свети Сава” што нам је то свима много пута показала и доказала!”

Бранкица Дамјановић

Одломак из романа Миомира Петровића „Black Light“ (Лагуна, 2018)

Чим је свануло било јасно да ће дан бити бескрајно леп. Макар што се тиче временских услова. Сунце је било продорно, његова светлост јасна на онај тек помало засенчени, јесењи начин: била је то светлост помало ружичаста или негде између те и просветљене боје бордоа. Небо потпуно чисто, можда не толико ултрамарин колико светло плаво и свакако прелепо. Ни трага киши која се претходног послеподнева сручила на град, ни дашка ветра који је још јуче, најављујући кошаву наступио одлучно и бурно, да би се представа прекинула већ након увертире.

Одлучио сам да одем у лов на лабудове. Уосталом, један офовац и није могао да ради ништа паметније током лепог времена. Провешћу макар дан у природи, ако ништа. Или можда лажем, можда ми идеја о лову није тако спонтано дошла: можда ме је на ту одлуку довео призор одмах испод мог прозора.

Коловоз је већ био прекривен јесењим лишћем као да је реч о дубокој, правој јесени. У потпуном контрасту са временским приликама. Очигледно је јучерашња олуја потргала са грана све оно што је од крвавоцрвеног и продорножутог материјала било расположиво и сада је плочник био прекривен дебелим слојем лишћа. Угледао сам, дакле, усред мора опалог лишћа а преко пута, испред улаза у Гундулићев венац број 2 Владана Цакића како опрема свој бицикл. Цакић је свуда ишао својим маунтин бајком који је набавио на војном отпаду а који је за собом оставила Швајцарска гарда која је некада била распоређена у граду. Бицикл, чији је рам сав био у камуфлажној тамно зеленој шари возио је и претходног јутра. Управо је са њега од шока пао када је угледао непомично тело и нас око њега, пре неки дан. Сада је на бицикл качио малу приколицу лагане конструкције са два точка.

Из платнених бисага приколице коју је дао да му направе вешти кинески гвожђари из „Малог Шангаја” вирили су дугачки бамбусови штапови са омчама од свиленог гајтана, својеврсним арканама које би се, након обмицања о лабуђи врат повлачиле и затезале дуж штапа. Дакле, комшија Цакић се спремао за лов на лабудове. Ја сам се, пак, спремао да са свим псеудосведоцима јучерашњег инцидента детаљно поразговарам, па је ово била једна од прилика. Шалу на страну, и сам сам волео лов на лабудове мада ми је истовремено било жао ових прелепих птица. Обукао сам се што сам брже могао, угасио телевизор и сустигао Владана трен, чинило се, пре него што ће поћи. Договорили смо се да сачека да спремим свој бицикл и да ми позајми један од својих штапова како би што брже кренули заједно. Десетак минута касније кренули смо путем којим се кишница слива у Дунав, он на свом војном бициклу са приколицом и ја на свом сити бајку: низ Гундулићев венац и Скендербегову све до Дубровачке улице, па кроз подвожњак до Дунавског кеја.

Зашто су се лабудови у тој мери појавили у Београду пре десетак година и од тада се неуморно размножавали, као и какви су то услови (микро-клима, радиоактивност воде или приобаља, близина војне базе…) утицали да њихова популација буде тако бројна а јединке снажне и здраве, нико никада није успео да објасни. По једној причи прво су Земунци почели да хлебом хране лабудове на свом кеју а онда су се јата временом спуштала низ дунавску обалу до Дорћола и на обалама Великог и Малог ратног острва проналазила неки људима и даље незнани а благодарни извор хране. Све у свему, на дорћолској обали Дунава као и на обалама Великог ратног острва – где се од капитулације налазила огромна војна база Евро-атланског круга (ЕАЦ), простор затворен не само за грађане већ и за кантоналну полицију и локалне представнике Поретка – живела су јата ових великих, прелепих птица а власт нам је дозвољавала да их током одређених сезона ловимо и на тај начин осигуравамо додатне приходе. Тамо смо се упутили.

Прелазак из кварта у кварт (мада смо приликом лова долазили до саме границе дорћолског кварта али га нисмо напуштали) већ годинама није био једноставан подухват. Било је потребно имати одговарајуће пропуснице за сваки кварт посебно. На мојим офовским исправама није било чипованих вињета за слободно кретање по читавом Београдском кантону. Цакић је, пак, могао да обитава у неколико квартова око нашег. И он је имао многа ограничења али је његова легитимација било много употребљивија од моје.

Уосталом, град више и није био онај град који смо познавали. Поред „Малог Шангаја” постојало је још неколико локација које су обични цивили и староседеоци избегавали. У београдским црквама, лети и по портама и двориштима налазиле су се спаваонице “Христове војске”. Била је то својеврсна реплика некадашње америчке Војске спаса где су болесни, реинтернирани али не и у друштво интегрисани несрећници налазили кров над главом и мало топле хране. На простору бившег Ташмајданског парка пре неколико година своје шаторско насеље су поставиле припаднице псеудо-монашког женског реда, “Ангелињанке” (по преподобној мати Ангелини Бранковић) у виду својеврсног бунта против односа Поретка према цркви. Касније се бунт претворио у стационарну пат-позицију. Биле су изузетно агресивне према цивилима који су сви од реда за њих били неверници и залагале су се за мешавину ранохришћанског и богумилског лишавања од имовине, материјалних вредности и потпуно предавања једином Богу.

С друге стране, били су ту и Суфи-дервиши из Турске, Сирије, Пакистана, Авганистана и Узбекистана који су имали своју колонију на простору између срушеног моста Газела и некадашњег Сава Центра који је, пак, постао информативно-комуникацијски центар Београдског кантона… Речју, било је више места које је требало избегавати од оних у којима је било препоручљиво наћи се.

Бицикле смо везали ланцима за бандере на Дунавском кеју где смо се укрцали у алуминијумски чамац на весла. Коришћење таквих чамаца било је бесплатно а поставила их је власт како би грађани могли да обављају лов са што мање посредника и препродаваца. Кажњиво је било само присвајање или намерно пуштање чамаца низводно. И гле, тек када смо направили десетак завеслаја и одвојили се од обале угледали смо, на средини речног тока, стотину чамаца који су, онако метализираних трбуха и кобилица љескали на продорном јесењем сунцу какво се могло запазити само на Дунаву . Док су неки били пуни ловаца, у другима се могао запазити само један путник. Неки од чамџија су се весело дозивали и, ако би затворио очи, човек је због смеха и пљускања весала о површину реке могао помислити да се обрео у тренутку из своје прошлости, у неком бољем добу на осунчаној плажи негде на Медитерану.

Улазак у библиотеку за мене је увек пролаз кроз перивоје нечег што смо били и праменове нечега што никада нећемо бити, али уместо хладног додира носталгије и патње због тог другог: као да увек изнова осећам задовољство што је неко други уместо мене то био. Макар за трен. Писац, који је то друго његово постојање уткао у књигу која ми се у библиотеци нуди али и читалац који је врховима својих прстију, јагодицама које су додиривале оно штампано списатељево „друго“ утискивао на папир који је придржавао и уписивао у пишчево „друго“ своје „друго“, али и „треће“, „четврто“…

Тако је, за оне који воле да путују – а путује се да би се заборавило на себе, да би се током пута осетило „туђе“, да би се по окончању пута и повратку било бољим због оног „туђег“ а не оног „свог“ – библиотека својеврсна ваздушна или морска лука у коју људи ступају, најчешће пре било какве одлуке у смислу своје дестинације. Замислите ту слободу, као кадар из неког петпарачког филма, у којој не знате где желите да отпутујете већ о томе одлучујете на аеродрому, на пристаништу, на пољу где слећу дирижабли да би узнели у висине једне путнике а из висина на тле вратили друге, и… замислили сте библиотеку. Можда је друга метафора, да је библиотека храм, помало помпезна и профана па је нећу користити. А и не би била тачна јер храм подразумева већ унапред одређену литургију. Међу рафовима са књигама у библиотеци ми ту литургију сами одређујемо и исписујемо, канонизујемо и ритуализујемо, чинимо је својом.

Моја најранија сећања на Аранђеловац везана су за рано детињство када сам, с времена на време, долазио на манифестацију „Мермер и звуци“ јер је мој отац, академски сликар и професор неколико година био у одбору за ликовну секцију манифестације и за једно масивно, гвоздено признање, плакету коју је поводом те сарадње добио. Био је то један изузетно тежак медаљон у црвеној кожној кутији на порфиру од филца који је деловао дечијем уму као врхунско одликовање које додељује цар васељене. Још тај мистичан назив: мермер и звуци. Фантастично краљевство од мермера и неких шумова, фијука космичких ветрова?

Када сам, чини ми се поводом мог романа „Стаклена прашина“ (Лагуна 2006) први пут гостовао у библиотеци „Свети Сава“, елегантно смештеној практично на самом рубу парка, крајичком ока кроз излог посматрао травнати кубус парка на другом крају дијагонале, након пуно година током којих сам боравио на неким другачијим меридијанима, учинило ми се да сам се вратио на Итаку. Острво од мермера и звукова. Од тада, већ пуно година траје другарство између мене као писца и библиотеке „Свети Сава“ и њеном публиком. Увек дочекан као почасни гост, било да је реч о промоцији новог романа, било да је реч о Фестивалу књиге, да је реч о Радиониоци креативног писања (2015) пролазе године хармоније и живе књижевности. Сваки писац који путује из наше несрећне, у дивљи неолиберални капитализам поринуте престонице и гостује по библиотекама широм Србије зна да нема верније, смиреније, заинтересованије публике на књижевним вечерима него у срединама мањим од Београда. (Можда зато што модерни свет још није толико зацарио нашим врлетима колико је престоницом.) Следила су дружења поводом „Бакарних бубњева“, „Галеријевих ватри“, „Мириса мрака“ и „Куће од соли“ и увек драги, насмејани људи подно Букуље. И вечеринке и вина и александри, дивљаковци, качаре, грбови… а како да не поменем? Колико сам само људи из Аранђеловца набавио као своје пријатеље а да се пре тога нисмо познавали, а и не би се упознали… Данијела, Биља, Весна, Јелена, Иван, Валентина, Саша… неког сам сигурно изоставио, ненамерно.

Писање је једна јако сумњива делатност. Шта то човека гони да уместо да гледа своја посла, живи тихи живот, не ремети и не таласа седне за радни сто, укључи рачунар и почне да бели екран који светлосно пулсира испуњава реченицама о догађајима који се нису десили, пуни бели папир људима који се нису родили и световима који не постоје? Читање је, пак, још сумњивији посао: шта је то што нагони човека да стално путује туђим стазама и препознаје их као своје, да не мирује у свом малом и тихом животу, да крене пут књижаре или библиотеке по још ваучера за таква, крајње сумњива путовања.

Отуда су библиотеке сумњиви простори. Нуде магију, нуде бег, нуде повратак, нуде некакве летеће ћилиме који се не померају а, опет, лете. Негде. Где?
Хвала нам на том заједничком лету.

Аутор: Миомир Петровић