У организацији најстарије установе културе у Аранђеловцу Народне библиотеке „Свети Сава“, у среду увече, 26. августа 2026. године, свечано је уручена књижевна награда „Данко Поповић“ за 2025. годину Владимиру Вујовићу за роман „Разговори с Вјештицом“ у издању шабачке Издавачке куће „Суматра“. Књижевно признање „Данко Поповић“ за најбољу књигу српске прозе додељено је 15. пут.
Поред лауреата награде Владимира Вујовића, у програму су учествовали и др Јана Алексић, председник стручног жирија, проф. др Петар Пијановић и др Никола Маринковић, чланови стручног жирија и Александар Лазаревић, директор Народне библиотеке „Свети Сава“. Одломке из књиге читала је наше горе лист Биљана Ђуровић, драмска уметница.
Свечаности су присуствоавли и Данков син Живомир са супругом, али и Иван Лековић, директор шабачке Издавачке куће „Суматра“ која је објавила књигу овенчану наградом „Данко Поповић“.
Плакету „Данко Поповић“ и рељефну плакету у белом мермеру са ликом Данка Поповића, рад вајара Душана Миловановића, лауреату награде уручио је Александар Лазаревић, директор Народне библиотеке „Свети Сава“.
„ДанкоПоповић ми је важан, можда понајвише због храбрости да буде управо онакав писац какав је био. И због тога што је тако дуго, готовомагично, остајао заштићен од свих напада имогућих оспоравања, управо постојањем својих читалаца. Такав ауторкористан јеподсјетник да књижевност постоји понајвише због оних који је читају и у њој проналазе ужитак и утјеху. Његова дјелачитана су у прошлости, читају се данас, а мислимса сигурношћу можемо казати да ће се читати иу бубдућности. Надам се да ћу и ја у будућности црпити и снагу и храброст коју самспоменуо из части која ми је данас указана“, рекао је Владимир Вујовић на уручењу награде.
„Наша библиотека, као најстарија установа културе у Аранђеловцу, већ 157 година чува и негује писану реч, а награда „Данко Поповић“ јесте још један начин да се та мисија настави. Од 7. августа ове године, датума Данковог упокојења, недалеко одавде постављена је и биста нашег завичајца чији је уметнички модел израдио Данков син, академски уметник Живомир Поповић, док је бронзани одливак дело истакнутог вајара Зорана Кузмановића. Уз књижевну награду и постављањем бисте, Аранђеловац је добио трајни симбол сећања на свог суграђанина и писца чије је дело обележило једно време, али наставља да говори и новим генерацијама“ поручио је Александар Лазаревић, директор Народне библиотеке „Свети Сава“.
И ове године, стручни жири чинили су угледни ствараоци и тумачи књижевности – др Јана Алексић (председник), као и чланови – проф. др Петар Пијановић и др Никола Маринковић. Одлуку да Награда „Данко Поповић“ за најбољу књигу прозе у 2025. години припадне роману „Разговори с Вјештицом“ Владимира Вујовића у издању шабачког Суматра издаваштва, донео је једногласно на састанку одржаном 30. јула 2026. године.
Према њиховим речима, роман Владимира Вујовића истиче се аутентичним наративним изразом посредством којег су изложени конститутивни чиниоци једне имагинарне уметничке биографије. Приповедајући о ситуацијама у које га је живот поставио, као и о властитим одлукама и изборима, јунак романа, сликар Вид Латиновић, у серији од десет фиктивних интервјуа, насталих у распону од четрдесет година, гради свој наративни идентитет. У овим разговорима, које својим питањима и запажањима умешно усмерава новинар Адам Вјештица, уједно се испољавају токови јунакове сложене уметничке свести и дају обриси историјског и културног миљеа у последњим деценијама 20. и првим деценијама 21. века.
Метапоетички слој ове романескне приче не служи само излагању (ауторске) поетике, већ и томе да се испрате фазе, промене и домети јунаковог самоосврта, последично и његове интимне филозофије стваралаштва као смисаоно неотуђивог дела живота. Дијалошки облик нарације наизглед непоузданом уметнику-наратору потпомаже да пред својим пажљивим и истрајним слушаоцем-наратором подастре и естетички и етички и духовни посед уметничке егзистенције и да пружи своје, колико апартно, толико и хуманистички универзално виђење обе стварности. Чврста спрега између идеје и форме на којој Владимир Вујовић у овом роману инсистира испоставља се као неопходан, а оправдан предуслов за високу естетску оствареност саме приче, каже се у Саопштењу стручног жирија.