Добитник најпрестижније награде за књижевност – Нинове награде за 2017. годину био је роман „Лузитанија“ Дејана Атанацковића. Народна библиотека „Свети Сава“ организовала је крајем априла 2018. године представљање овог дела.

Дејан Атанацковић рођен је у Београду 1969. године. До доделе НИН-ове награде, није био познат широј домаћој јавности иако је његово име у свету уметности веома признато и у земљи и у свету.
Предаје више предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени. Сарађује са фирентинским Музејем природних наука на предмету посвећеном историји представа људског тела. Од 1994. године аутор је бројних самосталних изложби, видео и аудио инсталација, интервенција у јавном простору, као и кустоских пројеката.

Његови радови представљени су на самосталним и колективним изложбама у Италији, Србији, Канади, САД, Словенији, Босни и Херцеговини, Албанији, Немачкој, Мексику. Предаје мултимедијалну уметност на америчком универзитетском програму САЦИ у Фиренци од 2000. године. Сарадник је Студија Марангони где предаје уметност инсталације. У периоду од 2005. до 2009. реализовао је Outside, програм студентске и стручне размене у уметничком образовању, између Фиренце и Београда.

У сарадњи са Музејем савремене уметности 2009. и 2010. водио је пројекат Београд: Други поглед, посвећен тумачењу града кроз перспективу припадника маргинализованих група: алтернативних водича. При Siena Art Institutu, 2011. године, иницирао је East Exit, програм стипендија за студенте уметности из земаља источне Европе. Поједини Атанацковићеви радови део су музејских и приватних колекција. Последњих година води радионице засноване на дијалогу и сарадњи студената и психијатријских пацијената.
“Лузитанија” је замишљена као утопијски роман и у основи је прича о београдској психијатријској болници током Првог светског рата која је званично, била ван надлежности окупатора. Представља комплексну слику света у којој се лудило доживљава као острво разума у свеопштој суманутости ратне стварности. У роману та минијатурна територија постаје парламентарна република заснована на укидању неравноправности између лекара и пацијента.

– Најбољи роман у 2017. години изашao у оквиру београдске издавачке куће “Бесна кобила“, а награда је додељена почетком 2018. године. Како сте примили вест да сте лауреат Нинове награде и како сте се осећали у том тренутку, с обзиром на то да је “Лузитанија” ваш роман – првенац?

„Имао сам готово један саобраћајни инцидент у том тренутку. Пошто ми је стигла порука док сам возио кроз Словенију на путу из Београда за Италију. То је заиста била једна снеочекивана вест. Пошто је била ноћ, промашио сам пут и отишао ка Анкони, уместо за Фиренцу. Интервју је урађен преко скајпа. Од тог 15. јануара много тога се променило. То је огроман успех и за мог издавача. Књига је и настала када је мој пријатељ, који је уједно и власник издавачке куће у којој је моја књига објављена, предложио да на основу једне кратке приче напишем роман. Сада путујем по Србији између својих предавачких обавеза. Знам да ће сваки мој наредни рад бити посматран кроз призму ове награде, што може бити и добро и лоше.

– У једном тексту, за вас су рекли да сте ликовни писац, што вас можда и најбоље описује. Како је дошло до тога да један визуелни уметник уплови у књижевне воде?

„Писање је увек било део мог визуелног рада. Кроз своје изложбе и ликовни рад који је најлчешће имао форму видео инсталација, фотографије, наративних фотографских пројеката, текст је увек био тога. Увек је нека прича пратила рад. Писање није новост за мене. Новост је роман као форма. Само писање романа је било сасвим налик производњи слика на било који други начин, што сам и раније радио употребљавајући друге медије. Није било битно другачије од рада на тексту. Многи су читаоци приметили, што ми је посебно драго, да је роман визуелан и да ствара слике и визуелне представе и да читаоце воде кроз причу на један визуелан начин. Ја сам просечан читалац и све што је настало у Лузитанији настало је кроз моје читалачко искуство, а све остало што се тиче начина рада, долази из визуелних уметности.

– Роман сте назвали необично. Зашто баш “Лузитанија”?

„Томе је претходио читав низ одлука. Првобитна прича од које је роман настао. Током лета 2014. године био сам позван да учествујем на изложби поводом годишњице Великог рата. Изложба је требало да се бави неком од тема из тог периода и ја сам, покушавајући да избегнем разне замке носталгије, извитоперени патриотизам и митологизовано схватање тог временског периода, тражио сам теме које би ми биле блиске. Наишао сам на две теме. Главна тема је била судбина београдске психијатријске болнице током окупације Београда. Чињеница је да је она имала екстериторијални статус, зависила је од сопствених ресурса и међународне помоћи. По свој прилици окупаторске власти су желеле да избегну бављење психијатријским пацијентима, али због присуства међународног Црвеног крста који је већ тада био један важан фактор, дат јој такав статус.

Тај податак ми је био фасцинантан и идеја да је у том изолованом амбијенту и трајало стање издвојености и потенцијалне субверзивности. Друга прича је о потонућу брода Лузитанија који је пловио од Њујорка ка Ливерпулу 1915. године. То је парадоксалан догађај Првог светског рата који сам ја фиктивно повезао са једним српским путником који се на том броду, стицајем околности, налазио. Он је преживео потонуће и једним фантастичним путовањем кроз ровове западног фронта, кроз рововима испресецану Европу. Док он кроз њу пролази, они више подсећају на људску утробу и на анатомију него на географију. Носећи све време свој прслук за спасавање који никада није ни скинуо и на којем пише „Лузитанија“, долази до Београда и психијатријске болнице где га срећу пацијенти који у том тренутку формирају своју утопијску државу. Када се та реч појавила, она одмах добија стотину значења и наводи их на одлуку да тако назову своју новоустановљену државу лишену прошлости, установљених политичких принципа, времена и места.“

Дејан Атанацковић је пре представљања књиге, у Аранђеловцу боравио као дете, када је са својим дедом шетао парком Буковичке бање и одушевљено посматрао скулптуре. Посебно га је обрадовала чињеница што је скулптуре могао поново да види. Током 2018. године, објавио је и збирку прича „Човек без језика и друге приче“ у оквиру едиције Посебна издања ИК „Бесна кобила“.