Сећам се не тако давно… стајао је поред мене, довољно близу. Довољно, да могу да осетим мирис колоњске воде – вероватно једине успомене на отмене бербернице, где је одлазио повремено. Довољно близу, да могу да приметим поцепане џепове капута и дугмад која само што нису отпала. Лице – уморне плаве, упале очи и седи бркови.

У корпи коју држи – пола црног хлеба воденичара, кисело млеко и новине. Замишљам га како у ћошку неке хладне собе, сам ћутке једе. Модрим рукама кида хлеб и умаче у супу. Време му стоји. Не иде, не тече већ двадесет година, откад му је жена умрла. Пријатељи се разишли, разболели, заборавили једни друге. Ах, да, и деца су га одавно заборавила!

Продавачица виче: „Пожурите, сто десет динара.“ Мама и ја полако чекамо иза њега у реду. Он завлачи руку у џеп, пребира, и нема довољно. Продавачица га опомиње. Он се окреће и извињава. У том тренутку, мама га препознаје. „Професоре Штетин, па то сте Ви? Откад Вас нисам видела! Да ли ме се сећате?” Он гледа маму и ћути. Сигурно му се дуго нико није тако обратио…са професоре…

Касније, када смо стигле кући, мама ми прича причу. Прва година гимназије. Давно је то било. Мама одговара историју за тројку. Ништа не зна, пропада у земљу. “Па овај, то је било 1949… па да… тако сам и мислила…”. Препричава ми одговарање, са носталгијом у гласу. Професор јој даје четворку. После много година заборава, ево, случајно га среће. Велики је јаз. Велика разлика. Продавачица на каси, где смо се срели, сећам се виче: ”Полудећу од ових пензоса!“. Не размишља о томе да сви старимо. Сви ћемо једног дана, ако будемо имали среће, бити пензоси. Не дозвољава да у себи пробуди успавано срце и пружи наду да доброта ипак постоји. Нажалост реална животна прича, пуно је таквих.

…Човек стари, али љубав у њему, достојанство, гордост и оно најважније, господственост-не стари. И када живот прође, када се ципеле тешко одвајају од плочника којим ходамо, када мршавим рукама стежемо искрзали цегер, јоој! Како сам осетљива на старост. Будите и ви! Разумите, помозите, сетите се, пружите руку, загрлите чврсто! Јер сви ми ходамо истим улицама, сви ми киснемо на истој киши, сви се ми смејемо и плачемо и старимо заједно! Једном када прође све… човек стари – али господин никада!

Јована Богдановић 7/3
ОШ „Светолик Ранковић“
Аранђеловац