Живот је путовање на коме смо сви ми, али и стазе и мостови које прелазимо, док смо на том путовању, нису исти. Од небројаних смерница, свакодневно, пратећи знакове само нама знане, правимо изборе или следимо наметнуте. Сваки избор су врата за нове изазове и нове путеве. Раскрсница је пуно, а само од нас зависи како ћемо се остварити и колико ћемо учинити да испунимо живот вредан живљења.

Људи треба да су са људима, али исто тако је неопходно да сваки човек подстакне, негује и награђује људскост. Не смемо заборавити да су нам људи потребни било да су деца или старци. Ја сам дете, али ћу остарити и зато се трудим да разумем, како децу, тако и старије од себе.
Познајем Мињу, то је девојчица из мог краја. Миња има једно посебно пријатељство, које се случајно догодило, захваљујући њеној радозналости, знаковима које је препознала и срцу које је отворено за разумевање.

Миња је једног јесењег јутра кренула у продавницу. Док је ходала тротоаром, влажним од кише, забављала се лишћем које се качило за чизмице. Било јој је забавно. „Какво дивно јутро!“, помислила је.

Одједном, застала је. Испред ње је стајала бака обореног погледа. Миња се измакла и наставила даље. Нешто је терало да се осврне. Поглед јој се задржао на баки. Сада је стајала по страни, наслоњена на стари и хладан бетонски зид. Људи су пролазили поред ње, она их није гледала, а нико од њих се и није на њу обазирао. Миња није могла да настави даље. Пружила је корак и вратила се до баке. Полако је спустила леву руку на бакино раме. „Да ли Вам је добро?“, упитала је тихо. Чула је само један дубоки уздах и ништа више. Тишина. Напокон бака слабашним гласом рече: „Не могу даље, душо“. „Отишла ми је снага“. Миња није најбоље разумела. „Где?“, упита. „У године, драга“, одговори бака и поново спусти поглед. Тужно је гледала своје две торбе. “Хтела сам да изненадим унуке. Поранила сам да купим намирнице и да им спремим нешто лепо, али неће руке да ме слушају“, рече бака, а две сузе јој се слише низ образе. „Ја ћу Вам помоћи, кренимо полако, можете Ви то!“, рече Миња и узе бакину руку у своју. Помиловала је нежно. Миња је прихватила баку са једне стране, а њене две торбе са друге стране. “Куда идемо?“. Бака девојчици показа пут.
Миња је испратила баку до куће. Помогла јој је да унесе торбе и дала јој је воду и слатко да се освежи. Тада је сазнала да бака живи сама, а да јој унуци долазе после дужег времена у посету. Лепо су се испричале. Бака је позвала Мињу на колаче, а она јој обећа да ће свакако доћи, али када се договори са родитељима.

Са хлебом у рукама и пуним срцем Миња је дошла кући. Извинила се родитељима што се дуже задржала и испричала је шта се догодило.

Сутрадан Миња је са мамом отишла код бака Ленке на колаче и наставиле су дружење. Као добар пријатељ, Миња би бака Ленку послушала кад год јој се пружила прилика. Купила би хлеб, донела по неко дрво и често би дуго разговарале. Бака Ленка свима, с љубављу и радошћу прича о својој “великој“ пријатељици. Она је зове“добро моје“, за које каже да јој је улепшало дане.

Миња није заборавила бака Ленку ,иако су је много ближи запоставили. Оне и даље једна другој боје дане и праве нове успомене.

Сви треба да следимо пример раздрагане Миње, јер живот нам увек враћа како заслужимо. Мислим да није тешко даровати осмех и пружити руку некоме, рећи лепу реч и помоћи. То нас чини бољима, а живот памти и прави мостове. Што је више мостова које пређемо, то ћемо бити бољи, испуњенији и срећнији људи.

Милица Радовановић VII/1
OШ “Светолик Ранковић“
Аранђеловац