Одлазак у библиотеку је као ходочашће

Седео сам и посматрао контролни пункт. У мраку се није могло видети много шта, иако су жута светла донекле обасјавала простор. Ионако је све око мене (сем жутих рефлектора) имало нијансе црне, беле и сиве. Осећао сам се као да имам ахроматопсију. Цело проклето поподне. И ништа. Искрено, да сам знао да ће бити оволико досадно, не бих ни долазио овамо. Уствари, како сам ја уопште завршио овде? „Зашто се не вратите и одспавате? Можемо да вас позовемо ако се појави.“ Погледао сам Американца који је пружао човеку који је седео поред мене шољу кафе. Човек не рече ништа. „Не можете да чекате заувек, господине. Можда ипак неће доћи вечерас. Можемо да договоримо с полицијом да јави агенцији чим се појави. Можете бити овде за петнаест минута.“ И даље ништа. Човек се окрете ка старијем полицајцу који је стајао иза нас, одмах поред млађег који је држао двоглед у рукама и посматрао улаз. „Каква су правила око заштите оних који прелазе? Смете ли да пуцате?“ „Не. Осим ако они не запуцају на наш део.“ „Значи тек кад пређе овамо?“ „Да. У супротном, кажу, биће рата.“ Човек се окрете назад ка контролном пункту и узе двоглед. Полицајац дотрча и поче да прича на Немачком. Успео сам да схватим да је говорио о црном аутомобилу, опел, федералне регистрације. Недуго затим аутомобил се појави. Зауставили су га и полицајци претресоше све. За воланом је седела плавокоса жена од око четрдесет година. Човек који је до тог тренутка седео поред мене устаде и оде ка аутомобилу. Ушао је. Неко време су причали. Затим он, видно нервозан из џепа извади кључ који јој предаде. Изашао је и вратио се, а њу пустише. „Христе“, рече док је седао и узимао шољу. „Шта се десило?“, упитах. „Долази вечерас. Овде.“. Човек се звао Алек Лимас и радио је за Циркус. Загледао сам се у наслагане вреће песка испред себе и утонуо у своје мисли. У једном тренутку, зачу се сирена. Светла се упалише и обасјаше човека који је гурао бицикл. Зачу се рафал. Затим још један. И још један. Човек је ходао напред докле год је могао да стоји. Затим се, када га је снага сасвим издала, сручи на земљу.

Алек ме уведе назад у стражарску кућицу. „Шта сад?“. „Идемо.“ Навукао је капут и отворио врата за која сам смео да се закунем да нису била ту. Прошли смо кроз узак ходник. Он отвори још једна врата и ми уђосмо у нешто што је изгледало као чекаоница. Алек приђе човеку који је седео за шалтером. Он га смркнуто погледа. „Како си?“, упита док је попуњавао пропусницу. Алек је ћутао. Човек подиже поглед ка мени. „Ко је мали?“, Алек ме погледа. „Ја сам…“. „Он је са мном.“ „Мора да попуни пропусницу. Свако ко уђе мора. Затежемо мере.“ Алек узе мали розе листић и попуни пропусницу уместо мене. Дао ми ју је. „Носиш то са собом све док не изађеш одавде.“ рече човек. Климнуо сам и ми продужисмо. Ушли смо у лифт. Алек стисну број 5. Лифт се заустави на четвртом спрату и висок човек у црном капуту уђе. „Алек.“ климну му. „Чуо сам шта се десило. Како?“ „Изгледа да су знали. Изрешетали су га на једва десет метара од линије.“ „Јадан момак. Контрола је бесан као рис од јутрос.“ „Претпоставио сам.“

Изашли смо на петом спрату где нас испред канцеларије на чијим је вратима стајао натпис шеф претресоше. Ушли смо. Контрола, који је до тад гледао кроз прозор реку возила која су пролазила поред Циркуса, се окрете и погледа Лимаса у очи. Обојица су ћутали. Потрешен Лимасовом судбином, изашао сам, оставивши их да један другоме кажу шта имају. Мада нисам био сигуран да су имали много. Погледима су рекли све.

Седео сам на троседу и замишљено посматрао ниског дежмекастог старијег човека који је седео наспрам мене, са слушалицама на ушима. Изгледао је тачно онако како је био описан: попут жабе крастаче. Одећа на њему деловала је набацано у журби. Али Џорџ Смајли никада није много марио за одећу. У овом тренутку је помно слушао исто што и ја преко својих слушалица: човека како прича на Руском. Затим овај други проговори на чистом Енглеском, и Смајли се препознавши његов глас унервози. Стискао је нешто у џепу. Пиштољ, помислих.

Телефон на столу је зазвонио. Ослободих једно уво и јавих се. Пре прекида везе чуо сам само једну реч: „Улазимо.“ Скинуо сам слушалице и погледао Смајлија. Климнуо сам и пошао, а он потрча за мном. Било је готово када смо стигли. Сви су већ били унутра. Смајли погледа Била Хејдена. Није се ни померио, нити је проговорио, али видео сам како му је вилица стегнута, и као да сам могао да и ја осетим бес који је он осећао. Након пар тренутака се скроз опустио. „Инквизитори питају да ли да га одмах воде.“ Смајли климну. Човек изађе и позва их. Седео сам на сувозачевој страни и посматрао Смајлија док смо се возили преко Тауер моста. У глави ми је остао израз на Хејденовом лицу док су га инквизитори одводили. Зауставили смо се испод моста. Смајли изађе из аутомобила, и с рукама у џеповима дошета до воде. Загледао се у Темзу. Колико год се трудио нисам могао ни да замислим колико му је тешко било. Шта је све осећао.

„Мали!“ Тргох се и испустих књиге. „’Ајде пожури мало молим те, затварамо, отићи ће ми аутобус.“

Спустио сам књиге на пулт и предао картицу. Док сам излазио из библиотеке са књигама у рукама, размишљао сам. Шта ми би? Никада се пре нисам тако замислио.

Стигао сам, дакле, кући. Сетивши се свега што ми је прошло кроз главу док сам у библиотеци пролазио поред полице са ле Кареовим књигама, сео сам пред рачунар и отворио документ.

Записао сам следеће:

Три странца уђоше у гостионицу. Сели су за сто у најмрачнијем ћошку. Гостионичарева ћерка дође до њих. Један је погледа и она се најежи од тих сивих очију. „Три чаше медовине.“ Након што је она отишла, човек се окрете ка осталој двојици. „Зло се спрема у Лендору, какво не памтисмо.“ Други се надовеза. „Ми смо криви што о том злу говорили нисмо.“ Трећи проговори. „Касно је сад, чак прекасно, све готово је.“ Затим први „И најузвишенијима пропаст ближи се. “Девојка спусти три чаше на сто. Сачекали су да се склони, а затим наставише. „Они тога нису свесни, не маре за то.“ „Не знају да сами криви су за страшно зло.“ „Његов ће их пламен прогутати љути.“ „Ветар њихов пепео по земљи ће расути.“ „И кад све се сврши, кад у Непостоју, Керту свако преда мрачну душу своју-“ „Жалиће што чак ни на један тренут нису знали-“

Сва тројица заједно довршише „Да су ту, на крају, од свог мача пали.“ Подигли су чаше, истовремено испили, оставили по један сребрњак на столу и изашли.

И тако сам писао даље, до дубоко у ноћ. Али све време, чак и кад сам легао, пратила ме је управо сцена са три странца коју сам вам малопре описао. Знао сам већ унапред, иако тај део још не бејах написао, да ће се предсказање три странца обистинити. Они најузвишенији, пашће. Нисам могао да заспим. Размишљао сам непрестано о том делу. Они најузвишенији пашће. Зашто? Затим ми у главу навреше слике Магбета и његовог успона и сам себи одговорих на питање. Пашће, зато што су толико заслепљени идејом и мишљу да буду на врху, да су заборавили да с времена на време треба да преиспитају себе и своје поступке. Заборавили су да с времена на време треба да пођу на ходочашће. Оно највеће и најважније, ходочашће у коме путујемо до средишта свога срца, душе и ума. Сваком од нас с времена на време треба такво ходочашће. Али људи га се плаше. Страхују да им се можда неће свидети то што на том ходочашћу спознају. Зато се људи плаше да завире у себе. Управо због онога што би могли да нађу ту. А постоје и они који ипак увиде где је проблем, али нису спремни да себи признају да га имају. Зато га игноришу и одбацују. И ту пропадају. Они који пођу на такво ходочашће, спознају проблем у себи и дају све од себе да тај проблем реше, те људе треба пратити. И сваки од тих људи ће, у то сам сигуран, дати све од себе да другог који се тог ходочашћа плаши на исто поведе и спасе га. Задубљен у своје мисли, заспах.

Не сећам се целог сна. Само делова. Били су набацани, нејасни.

Стајао сам на броду који је тонуо, с великим харпуном у рукама и посматрао огромног белог кита како израња из воде. Осећао сам само једно: бес. Превише беса, накупљено ту у грлу. И када се то велико бело чудовиште отворених чељусти устремило на мене, избацио сам из себе снажан урлик и скочио му у сусрет, стежући оштри харпун обема рукама.

Црнило.

Плутао сам, чврсто стежући ковчег који ме је одржавао на површини. Ужаснуто сам посматрао старијег човека који је мирно стајао на палуби брода који тоне, с харпуном у рукама. Када велики бели кит изрони из воде и скочи ка броду човек испусти језив урлик, и с лудачким изразом лица скочи чудовишту у сусрет. Затворио сам очи. Када сам их поново отворио све је било готово. У даљини сам видео брод како се полако приближава.

Црнило.

Два човека стајаше један наспрам другог. У тишини су се међусобно стрељали погледима. Између њих двојице стајала је млада кинескиња, забринуто их посматравши. Било је у њиховим погледима нечег необјашњивог. За пет минута, колико сам их отприлике посматрао, нису проговорили. А ипак сам у њиховим погледима видео очај, кајање, тугу, зачуђеност и још безброј осећања помешаних у вихору рата.Окренуо сам се и пошао ка улазним вратима стана, када одјекну пуцањ. Човек се сручи мртав. Није било ни ране, ни крви. Изгледао је као да је заспао. Други човек узе актовку и изађе из стана, а кинескиња остаде да непомично стоји загледана у даљину.

Црнило.

Пробудио сам се. Слике су ми се и даље смењивале пред очима, исто онако неповезане. Под утиском свега тога, сео сам да вам ово исприповедам. И писао сам цео дан.

Лаку ноћ, господо. Од мене за вечерас толико. Не заборавите: Какав год данашњи дан био, сутра свиће нови. И ходочашће се наставља. Потрудите се зато, да сутрашњи дан буде бољи од претходног. И тако сваког дана. И никада, али никада, шта год се десило, не одустајте. Верујте ми, на крају ће се исплатити.

Нешто као поговор

Овим радом сам хтео да се фокусирам на одређене ликове који су ми у последње време остали урезани у сећање.

Ле Кареов Алек Лимас и Џорџ Смајли су његови најтрагичнији ликови. Лимас као човек који jе изгубљен у лудилу рата, који више не зна коме да верује, и који преиспитује себе и своје поступке. Пре свега, Због чега је постао то што јесте? И поред њега Смајли, који је цео свој живот посветио служби, до те мере да изван службе за њега ништа друго не постоји.

Затим имамо Томаса Фаулера, Ајдена Пајла, и Пјонг, троје главних ликова „Мирног Американца“ Грејама Грина. Овај Гринов роман ме прати већ неко време, јер је пре свега слојевит. Грин је говорио да „Људска природа није црно-бела, већ црно-сива“. То сивило људи је у својим делима успео да покаже савршено. У његовим причама не постоје добри људи. Његови ликови се налазе у оквиру веома прецизног моралног система и само танка линија код њих дели зло од окрутности, од нељубазности, од злонамерности. У Гриновим причама постоје само мање и више лоши људи. „Мирни Американац“ је испричан од стране онога што називамо „непоуздани наратор“. Роман је испричан с Фаулерове тачке гледишта и кроз причу се види да ми сами бирамо коме се од њих троје окрећемо. Фаулер има своје виђење Пајла (исто као што Пајл има своје виђење Фаулера) и исто тако њих двојица имају сваки своје виђење Пјонг.

Фаулерово виђење Пајла које носи скоро целу причу га на крају приказује као много мирнијег Американца него што то Пајл уствари јесте. Поред свега тога, још један битан део приче је љубавни троугао између главних ликова. Фаулер и Пајл и Пјонг која је растрзана између њих двојице. Њих троје кроз причу, свако на свој начин, постају изгубљени, свако на свом сопственом ходочашћу.

Као још један пример имамо Ишмаела и капетана Ахаба из Мелвиловог „Моби Дика“.Капетан Ахаб као циљ својег ходочашћа има само једну ствар: освета Моби Дику, који га је оставио без ноге. Капетан Ахаб је чист пример тога шта се дешава када се освета претвори у стил и смисао живота. Његов трагични крај је управо последица његовог беса и огорчења. С друге стране имамо Ишмаела, који је отелотворење свега супротног. Ахаб је затворен, заробљен у својој опсесији, мономанији, усмерен према само једном циљу. Ишмаел га индиректно описује као лудог човека, што се кроз причу да видети. Ахабова мржња и бес сакупљени, нагло извиру када кит коначно бива угледан, и одвраћају га од опреза. Одлучан да настави да корача напред у своме ходочашћу, капетан Ахаб се упушта у последњу битку са Моби Диком, што га одвлачи на дно мора, у смрт. Он је све време затворен за нове увиде, јер за њега постоји само једно: освета. Ишмаел је, међутим, отвореног ума, смирен како споља, тако и изнутра. И Ишмаел и Ахаб су повезивани са Библијом. У Старом Завету, Ишмаел је у Књизи Постања прогнан у пустињу. Обојица доживљавају чудесно спасење на крају: Ишмаел из Библије од жеђи, а Ишмаел из „Моби Дика“ од дављења. Порука приче је, барем како сам је ја схватио, да свако од нас има своје лично ходочашће. Нису сва ходочашћа баш добра. Неки то схвате, освесте се, успеју да се извуку и врате на прави пут. Друге, међутим (као капетана Ахаба) прогута бес и жудња и они постају жртве свог ходочашћа.

Такође овде можемо сврстати и Пипа, јунака „Великих очекивања“ Чарлса Дикенса. Он је још као дечак отргнут од мирног и повученог живота који је живео и бачен у лондонско високо друштво. Он се кроз причу непрестано гуши, ненавикнут на нови начин живота. Његова трагедија је у томе што на крају постаје жртва очекивања других људи.

Део са три странца у гостионици је део једне од прича које сам написао. Странци својим разговором предвиђају пад и пропаст моћника, који су толико заслепљени жељом да буду на врху и да ствари држе у својим рукама, да не виде зло и пустош коју за собом остављају. И штоје најгоре, не чују звуке трљања секире о велики камен, секире коју сами оштре и којом ће сами себе обезглавити. Тај део је овде недовршен, али као што сам већ навео, њихово пророчанство ће се у мојој причи обистинити.

Савршен пример овога о чему причам је Шекспиров „Магбет“ (Ако неким чудним случајем читате ово у позоришту, не читајте име представе наглас). Магбетов успон почиње крваво и тако се и наставља. Његова жена тоне све дубље и дубље у лудило да би на крају дошла до тачке пуцања. Сам Магбет не види даље од оштрице, крви и убиства. Његова прича се трагично завршава, као што и треба. За Магбета, од тренутка када убија Данкана, не постоји ходочашће. Он једини пут до врха види преко лешева. Ова Шекспирова трагедија, као и „Моби Дик“ о ком сам малопре причао, показују да ништа што је прекомерно није добро. Када циљ постане опсесија, а опсесија начин живота, човек запада у лудило, и заборавља све осим тог једног циља. А такво ходочашће води ка само једном крају: понору, с чијег дна повратка нема.

Свако од нас је на свом сопственом, личном ходочашћу. Куда ћемо на том свом ходочашћу корачати, и где ћемо то своје ходочашће завршити, само од нас зависи. Наравно, нико није савршен. Тако и свако од нас на свом ходочашћу понекад скрене с пута. И то је, барем по мом мишљењу, сасвим у реду. Оно што је важно је да схватимо да смо скренули с правог пута и да се на исти вратимо, пре него што буде касно. Сваки одлазак у библиотеку је за мене ходочашће, јер су приче које у њој откривамо ходочашћа других људи. Чак се и фикција састоји од стварности. Инспирација не долази ниоткуд, зар не? Из препричаних ходочашћа могли бисмо много тога да научимо. Поготово ми млади, који имамо цео живот пред собом. Мислим да је битно да знамо да на свом ходочашћу нисмо сами. Али да исто тако с друге стране, ако се деси да се у неком тренутку нађемо сами, можемо с тим да се изборимо. Исто тако, мислим да треба да се потрудимо да и ми покажемо другима да нису сами. Да ако наиђемо на неког ко је скренуо с пута, дамо све од себе да том неком помогнемо да се на прави пут врати.

Живот је једно велико ходочашће. Због тога треба да га проведемо најбоље што можемо. Да се, када једног дана будемо близу краја, осврнемо и видимо шта смо све на том ходочашћу научили и открили и да то оставимо ту, поред пута којим смо на ходочашћу ходили, како бисмо помогли онима који ће после нас на то исто ходочашће поћи.

Василије Пантелић 2/10,

Трећа београдска гимназија

Библиотека је дом најлепших идеја

Рука ми је додиривала хладан, мокар камен у унутрашњости пећине. Налазим се у делу недозвољеном за посетиоце. Моји прсти се провлаче кроз камене шупљине и зид се отвара. Сада већ из даљине допиру гласови групе са којом сам ушла. Притајила сам се уза зид и влага ми се лагано увлачи у кости.

У десном углу је огњиште. Ватра пуцкета и прави сенке на зиду. Човек и жена, син спреман за лов и још један млађи мушкарац крај ватре загледани су у игру сенки на зиду. Син ловац напушта просторију узаним пролазом. Готово нечујно крећем за њим. Одлази у лов, помислих.

Међутим, пролаз води све дубље у унутрашњост, све док се у једном трену сужени улаз није распукао пред мојим очима у велелепну дворану окићену пећинским украсима. Без даха сам…

Задржавам узвик како мој домаћин не би постао свестан присуства гостију.

Он прилази једном зиду и почиње да ствара. Из његове руке вештим покретима чудесног алата ничу најпре ликови, потом читаве сцене и сада већ могу да пратим читаву причу.

Хеј! Па он пише! И идеја почиње да живи. Ово је магија!

Младић напушта пећинску дворану и креће путем којим је дошао. Морам кренути за њим, иначе ризикујем да останем заточена.

И опет тихо, тихо…он кроз свој пролаз, а ја се обретох у средишњем делу Рисовачке пећине пред призором фигура направљених од смоле-Фигуре представљају породицу прачовека. Отац ложи ватру док глача оружје, мајка носи дрва, син прави алат од камена, док ватри прилази још један син спреман за лов. У његовом лику препознајем оног из дворане:ловца-писца.

АААА!!! Оте ми се усклик и читава група се окрете ка мени. Образи ми се ужарише и непријатност изазвана тренутком преплави ме. Опет превише маштарија, рекох сама себи.

Сунце је било веома јако и потпуно ме је заслепило на изласку из пећине.

Мисли ми је обузео тајанствени мистични стваралац из пећине.

Зашто је био обучен за лов? Кога је уопште ловио?

Читав дан и ноћ провела сам препуштена размишљању о овом чудесном сусрету. Толико обузета да ме је сан једва савладао пред зору.

А онда у једном трену чух: ” Хеј! Погоди! Ти, ти! Погоди ко сам!”

Скочих из кревета као да сам лежала на натегнутим опругама, тако да мачка која је спавала на мојим ногама одлете у угао собе потпуно слуђена незадовољно фркћући.

”Хајде, хајде!Крећи!”-говорио је тајанствени глас.

Куда да идем? Ко је он? Одакле долази? Ко сам уствари ја- ма ни то више нисам знала.

Сунце се још није појавило, а ја сам хитала следећи чудесни глас. Врло брзо схватам да наш пут води ка Рисовачкој пећини.

Узаним пролазом кроз чибље, мимо главног улаза, увукох се у пукотину. Сда је преда мном био добро ми познат суђени ходник и мала врата на улазу у дворану.

У дворани овога пута није био ”ловац”. Млађи мушкарац је имао његов лик, али је био одевен као стари Египћанин. Цепао је стабљику неке биљке у траке, потом их је тањио, глачао и слагао у редове и лепио их неком смесом налик лепку. Испред њега већ су стајали комади таквог материјала по којима је нешто било исцртано.

”Хајде, хајде!! У нову дворану!”-наређивао је глас.

С десне стране налазио се улаз у још једну пространу одају у чијем средишту је седео старац дуге седе браде опет са лицем ”ловца”-писца. Око њега су у дугим белим одорама седели распоређени у круг младићи и нешто записивали.

”Хајде, хајде!”- наређивао је глас, а ја сам га као хипнотисана следила из једне дворане у другу. Свака нова бивала је уређенија, лепша, савршенија. У свакој од њих у по једном лику могла сам препознати лик ”ловца”.

Окружена сам била монасима у дугим црним мантијама са дугим брадама, који су погружени у молитву преписивали неке рукописе-са пажњом, без даха. Огромне тешке књиге стајале су на полицама са страна.

Нова дворана била је налик претходној. У њој се више није преписивало. Писана реч је путем штампарске машине излазила на светло дана.

”Хеј, ти! Погоди ко сам!-врати ме глас. ”Хајде, хајде! Још само мало!”

Осврнула сам се око себе. Било је око мене углађене господе, одрпаних просјака, младих и старих, али су до једног чинили исто-њихови папири су се невероватном брзином пунили словима, речима, реченицама.

Билиони речи, појмова лебдели су у ваздуху, кључеви су летели на све стране у новој просторији у којој сам се затекла.

Само један мали покрет руком био је довољан да ухватите коња, кућу, вилу, јелку, љубав, сан..све је било на дохват руке.

Пружала сам руке и додиривала речи, а оне су се играле, преметале стварајући изнова увек нешто ново.

Мудрост је плакала у углу, глупост се церекала на сав глас..

”Знаш ли сад ко сам ја? Знаш ли где си?”- проговори опет онај глас.

Села сам од шока. У глави су ми ударали бубњеви, шамарао ме ледени ветар, киша ми се сливала низ лице.

”Ја сам водиља!”-рече глас.

”’Ја сам идеја!”

”Једино је мени могуће да их све овако ујединим. Овде је и прошлост и садшњост и будућност. Ја их све држим на окупу.”

Зујало ми је у ушима као у кошници.

”Устај, устај!”- нареди идеја. ”Још једна просторија је остала”.

Бљесну светло пред мојим очима. Пећинске таванице неста, а полице са књигама протезале су се далеко у небески свод и крај им се више није видео.

”Представљам ти мој дом!-рече идеја.

”Изгледа као библиотека”, изустих.

”и јесте. То је оно најлепше што сам успела да подарим свету”.

***

”Мјауууу”, промешкољи се мачка поред мог уха и врати ме у стварност. Мора бити да сам бунцала у сну и да сам нешто чудесно сањала.

А можда и не??

Пред мојим очима је, у сваком случају, и даље титрала идеја.

Ирина Теодосић V3,

Основна школа ”Милан Илић Чича”

И Прометеј је ишао у библиотеку

Колико год ми то тешко падало, имам потребу да вам свима исприповедам о необјашњивом сусрету који ми се догодио пре неког времена.

Искрен да будем не знам зашто, али сви чудни сусрети које сам доживео догодили су ми се у библиотеци. Не сећам се како ни када сам доспео ту. Али зато се врло добро сећам да су полице биле празне. Сасвим празне. Нигде ниједне књиге. И тако сам лутао библиотеком, и хватала ме је некаква језа. Али нисам се јежио од оног чудног осећаја да нисам сам, већ од осећаја да јесам. “Зашто се замараш?” Заледио сам се. Василије, смири се. Прошао си ово већ два пута. “Да, знам, прошао си ово два пута, али ово је другачије.” Окренуо сам се. Наслоњен на празне полице с рукама у џеповима стајао је младић. “Шта је ово?” “Ово? Библиотека.” “Да, толико могу да видим. Зашто је празна?” “А чекај сад, јеси са мном ноћас нашао да се шалиш?” “Не, ја сам озбиљан.” “Тражиш инспирацију за рад колико ја знам. Е зато ћемо сад ти и ја лепо да прођемо књижевност од кад је света и века па до дана данашњег.” “Мислим да стварно нема потребе да-” “Јел знаш о чему да пишеш?” “Не.” “Онда ти препоручујем да ме слушаш. Које је најстарије књижевно дело?” “Еп о Гилгамешу?” “Врло добар. Ево га.” И стварно, када сам погледао, на полици је стајао Еп о Гилгамешу. “Видиш, Еп о Гилгамешу је дело старо три хиљаде и деветсто двадесет година. А ето и дан данас можемо да се у њему пронађемо. Људи су одувек хтели да испричају неку причу. И увек се та прича сводила на једно: на човека. Људи су се од памтивека бавили сами собом, и својим ставовима, поступцима, и веровањима. Свако од нас има неку причу коју жели да исприча. Али поред ње, има и причу коју опет не жели да никада исприча никоме. Ту причу чува дубоко у себи. И дођу тако ноћи кад та прича исплива на површину. Али човек се не да. Задржава то за себе. Понекад се уздржи. Понекад заплаче. Али не да се. Сви ми имамо неку причу која нас мучи, али коју не желимо да пустимо. Него да се вратимо на оно што треба. И тако, од Епа о Гилгамешу су пролазили векови и векови… Написане су на хиљаде књига. И у средишту сваке је човек. То се није променило. Допусти ми да ти објасним. Ко је био Прометеј?” “Син Јапета и Темиде, створио људе из блата, украо ватру са Олимпа, због тога је Зевс наредио да га Хефест окује-” “На Кавказу, где му је орао Етон кљуцао јетру сваки дан, да, знам целу причу. Не питам ја тебе то. Протумачи поново моје питање: Ко је био Прометеј?” Ћутао сам. “Размишљај. Шта је то што га чини тако великим?” “Жртве које је подносио за људе?” “Тако је. Он се огрешио о богове и украо ватру да би је донео људима, због чега је патио у оковима на Кавказу. Он је људе научио многе ствари. Шта је уствари он?” “Он је оличење храбрости.” рекох. “И истрајности, упорности, пркоса, жеље за слободом и напретком. Жеље за животом.” “Ето. И то што си испричао је поента свих књига икада написаних: човек. Човек, и човекова жеља за слободом и животом. Његова храброст, истрајност, упорност, његов понос и пркос. Хајде да одемо корак даље: све то имаш и у музици. Хоћу да ми то докажеш. Изволи.” Он показа руком иза мене. На једној од полица лежала је гитара. Узео сам је. “Хајдемо напоље.” рече младић. “Боље ћеш се чути.” “Али како мислиш да изађемо?” “Па на врата, какво је то питање?” И стварно, врата су била откључана.

Шетали смо кроз парк. Био је мркли мрак. “А видиш, кроз историју је тако много људи чинило добра дела, тако много људи се жртвовало попут Прометеја. Погледај само нас, и све ће ти бити јасно. Кнез Лазар, Милош Обилић, и остали витезови. Карађорђе. Стеван Синђелић. Војвода Мишић. Уствари, нису то били само велики људи. Сви ратници који су нас од памтивека храбро бранили и дали своје животе били су попут Прометеја. Хајдуци, за време Турака. Људи који су се бунили против Нациста. Сви су они попут Прометеја. Нису дали да се угаси наш пламен. И на њих треба да се угледамо. Јер у сваком од нас постоји Прометеј. Зато морамо да се боримо, и да чувамо ватру коју нам је дао.” Били смо сами. Нигде живе душе. “Језиво, зар не?” упита ме младић. “Молим?” “Осећај самоће.” “И не баш.” одговорих. “Нисам очекивао да има некога у парку у ово доба.” “И да јеси, узалуд би се надао. Нема никог. Сами смо.” “Да, видим.” “Не, ниси ме разумео. Град је празан. Ту смо само ти и ја.”

Утрчао сам у прву зграду на коју сам наишао и ушао у сваки стан. И у сваком ме је дочекала само тишина. Изашао сам назад на улицу и прешао у парк. Младић ме је чекао на сцени. “Дођи овамо горе.” Пружио ми је гитару. “Сећас се шта сам ти причао?” “Да.” “Хајде онда. Отпевај ми песму.” Стајао сам, и да будем искрен, нисам знао коју бих песму одсвирао. “Хајде. Можеш ти то.” Окачио сам трзалицу о палац. И одједном сам засвирао, сасвим несвесно. Затим сам почео да певам:

I was a highwayman

Along the coach roads I did ride

With sword and pistol by my side

Many a-young maid lost her baubles to my trade

Many a-soldier shed his lifeblood on my blade

The bastards hung me in the spring of twenty-five

But I am still alive.

I was a sailor

I was born upon the tide

And with the sea I did abide

I sailed a schooner round the Horn to Mexico

I went aloft and furled the mainsail in a blow

And when the yards broke off they said that I got killed

But I am living still.

Затим сам застао. Нисам могао да наставим. “Ето видиш. Све си схватио.”

Поново смо стајали у библиотеци. Овога пута све полице биле су пуне књига. “Ето, и то смо прошли.” “Реци ми: Јесу ли врата од почетка била откључана?” “Јесу.” “Значи могао сам само да изађем?” “Јеси. Али ниси покушао. И ту је грешка. Знао си да си већ прошао ово, и да су врата сваки пут била закључана. Зато ниси ни покушао да их отвориш. А требало је. Мораш да покушаваш поново, и поново, и поново. Увек. Зато нам је Прометеј дао ватру. И с том ватром је део себе усадио у сваког од нас. Та ватра у нама је све оно о чему смо малопре говорили: и храброст, и истрајност, и понос, и пркос, и жеља за слободом и животом. И понекад, кад на нешто од тога заборавимо, књиге нас на то подсећају, и помажу нам да то поново пронађемо у себи. Деси се понекад да неко од нас пожели да оде одавде. Деси се понекад да неко ту своју жељу оствари. И тиме угаси део великог пламена који сви заједно чинимо. И то је погрешно. Човек то не сме да ради. Тај пламен нас све држи овде. Без тог пламена ми смо непостојани. Немамо смисао. Ја то схватам тек сад, кад сам отишао.” “Где си отишао?” “Онде одакле се нико није вратио.” Месечина уђе дубље у библиотеку и ја по први пут добих  прилику да јасно осмотрим човека који је стајао предамном. Почео сам да плачем. “Зашто?” Насмејао се. “Немој да плачеш. То ништа не решава. А одговор на то зашто свакако неће помоћи. Само ће увећати бол.” “Јесте ли свесни коју сте празнину оставили у свима нама који смо вас познавали?” “Јесам. Јесам, итекако. Али сад је касно. Приметио сам да користиш трзалицу.” Он из свог џепа извади моју трзалицу. “Да ти дам савет: Сваки пут кад помислиш да ти је потребна, зарежи је мало.” Из другог џепа је извадио ножић и рецнуо је. “Ићи ће ти много боље без ње. Веруј ми. Иди сад. Имаш рад да напишеш.”

Сећам се да сам га загрлио. И сећам се да нисам желео да га пустим. И сећам се да се широко насмејао и рекао “Збогом, док се не сретнемо поново.” Затим је ишчезао, а ја сам се пробудио.

Схватио сам да сам поново заспао за компјутером. Тргао сам се. Нешто ме је боцнуло у груди. Из џепа од кошуље сам на моје изненађење извукао своју трзалицу. Имала је зарез на себи. Стегао сам је, и док сам плакао чинило ми се да негде у даљини чујем музику, и стихове:

They buried me in that great tomb

that knows no sound

But I am still around.

I’ll always be around

And around

And around

And around

And around…

Post Scriptum за читаоце:

Откад је постао свестан себе, човек је имао две жеље: за слободом, и за животом. Као што је мој професор приликом овог чудног сусрета рекао: Деси се понекад да неко од нас пожели да оде одавде. Деси се понекад да неко ту своју жељу оствари. И тиме угаси део великог пламена који сви заједно чинимо. Нико  никада није пожелео да просто оде. Нико никада није изгубио вољу за животом. Људи желе да побегну од нечег, и дође тренутак када не виде други начин. Али увек постоји начин. И својим одласком они несвесно гасе део тог нашег великог пламена. Али и поред заувек угашене ватре и празнине у свима нама, они остављају и успомене кроз које вечно живе у нама. Песма “Хигхwаyман” то описује на један суров и у исто време предиван начин. Због њих, због оних који су отишли, ми тај пламен треба да чувамо. Треба сваког дана да се боримо да опстанемо. 

Нисам завршио песму, а сада је веома добар тренутак да то учиним. Као што је Кеш отпевао, гледајући у будућност:

I fly a star-ship

Across the Universe divide

And when I reach the other side

I’ll find a place to rest my spirit if I can

Perhaps I may become a highwayman again

Or I may simply be a single drop of rain

But I will remain.

And I’ll be back again.

And again

And again

And again

And again…

Василије Пантелић, I / 10

Трећа Београдска гимназија, Београд

Библиотека је бескрајна прича

   Неограничено, вечно, бескрајно… Ове наизглед једноставне, али  вредне речи, навеле су људе током векова на размишљање. Како поступити, шта треба урадити да би био главни лик у једној бескрајној причи? Како дозволити да те она у стопу прати, као и ти њу?

   Сви ми трагамо за бескрајношћу, али не за оном о којој смо до скоро читали  у бајкама као деца. Тражимо бескрајност у нашем срцу, желимо је осетити и доживети…

     Затварам очи, дозвољавам машти да ме  одведе. Поклоним јој се из поштовања, као да ми је спасила живот, а да сам јој ја дужник. Али не, машта није таква, она не тражи услугу за узврат, њен је циљ  да, док маштам, осетим искреност и дуготрајност – бескрај. Кад је замолим да своју енергију подели са мном, она зачара моје вене, дозволи да кроз њих тече њена унутрашња снага, њена душа. Видим библиотеку, али не обичну, већ једну посебну, какву је само моја машта саградила. Изгледа ми као да је из деветнаестог века. Старе књиге, стари списи, књига коју претходни читалац није лепо вратио на место, па су се странице савиле. Саме полице изгледају старо, али не оронуло, као да су захвалне претходним читаоцима, али и поносне што се иза њихових стаклених витрина налазе дела чувених светских књижевника. Неки од њих тада нису имали славу, већ само жељу и наду, која их је касније одвела на заслужено место, на листе чувених светскох писаца, али и у  бројна срца читатеља.

   Да ли  сам ја пронашла своју бескрајну причу у свом кутку маште, у библиотеци која само постоји за моје очи, само за мене, али  где сам осетила мир и спокој?

   Ходајући кроз ходнике своје измишљене библиотеке пробала сам провући прсте кроз тврде корице књига, удубљења и испупчења на којима се налази име писца и назив дела. Осетила сам удубљења, осетила сам твд и крут материјал страница, опазила сам и по неку мрљу од мастила. Пронашла сам и нове полице и нове ћошкове где бих се завукла и читала унедоглед. Ништа ми није указивало на то да је ово фантазија, јака жеља маште и ума. Захваљујући њиховој снази, осетила сам као да је све стварно. И јесте било, али само за мене, само за моје руке и мој додир, само за моје очи.

  Кроз главу, неопажано, али и спретно, као када се вук прикрада плену, појављивала су ми се питања. Да ли је ова библиотека она права, она помоћу које ћу се осетити неограничено, она која ће оставити  дубок траг на мени, она са којом ћу се повезати?

   Сумња да ово место, које сам волела, место које ми није само пружало уточиште и бег од стварности, већ место коме  сам осетила да припадам, није оно право, оно једино, усадила ми се у главу. Осећала сам се збуњено, несигурно, сумњала сам  у своје сопствене одлуке и размишљања. Разум и осећања водила су борбу у мени, ја сам била циљ борбе и ратовања. Разум је причао да ова бајковита библиотека не може бити она права, а осећања су мислила другачије. Свако је желео  да ме привуче на своју страну и самим тим победи у борби. Нисам желела да станем ни на чију страну, и разум и осећања била су донекле у праву. Да би се борба завршила без последица, окончала сам је  и послушала своја најдубља осећања, она осећања која нису искварена, која чуче у свакоме од нас, а да их ми и не примећујемо.  Она су ми и објаснила да ова библиотека може бити бескрајна прича, али не за већину људи, већ само за мене. Она ће бити моја, а ја ћу бити њена.

    Бескрајност се огледа у нечему што нема краја, у нечему где ћемо бити слободни, без граница. Ја сам осетила бескрајност у својој библиотеци, где није  било препреке која ће моја осећања спутати и затворити. Она су била вечна, трајна, могла су се слободно кретати, јер пут до мог срца није био ограничен бедемима, већ је био отворен за моју библиотеку. Допустила сам библиотеци  и њеним чарима да ми уђу под кожу, да их осетим и да помислим на њих у свакој секунди. Била је присутна у мом животу, не само у мојој глави и мојој машти, већ и у срцу. Доказала је да, иако је плод моје маште, неће остати само у њој, већ ће пронаћи  пут до мог срца и допустити мојим осећањима да полете, да буду слободна, безгранична. Иако тога нисам била свесна, иако нисам осетила њен труд да продре до мог срца, осетила сам крајњи резултат. Осетила сам нас, осетила сам нашу повезаност, али и осећања која је она пробудила.

   Наша блискост потекла је из различитих извора.  Требало је  времена  да се они напуне свим доживљајима  и осећајима који  су нас окруживали за време авантуре. Један од извора спајао нас је у једну целину помоћу свих њених књига. Помоћу дивних речи писаца и осећања која писац није јасно ставио на папир, већ их је дочарао кроз саме ликове. Библиотека ме је спојила и са самим писцем, са његовом срећом и тугом, успехом и неуспехом. Могла сам уочити и осећања претходних читалаца. Видела сам  мрље од суза на страницама, што је значило да је читалац пре мене плакао  над тим делом, а тамо где их није било, могла сам замислити срећно и озарено лице. Оно најдраже, најбитније за мене јесте да ме је библиотека научила  правим вредностима. Показала ми је да чак и у књигама ликови нису савршени.  Биће негативаца, биће неправде и лоших поступака, али ће увек бити и људи сличних  мени. Људи чија осећања неће бити искварена, већ искрена из дубине душе.  

     Библиотека ће бити бескрајна прича све док наша осећања буду чиста и дубока, без границе која ће нам стати на пут.  Све док је веза са библиотеком  јака и безгранична, па самим тим и веза са писцима и  њиховим главним јунацима, имаћемо бескрајну причу у којој нећемо бити главни лик, јер то није важно. Важна је повезаност коју ћемо осетити и која неће престајати, већ ће само расти и све више пунити наша срца љубављу и вечношћу.

                                                                    Исидора Миловановић,  8/ 2

   ОШ „ Светолик Ранковић“ , Аранђеловац

                                    Библиотека је мој чаробни свет

    Лишће је шуштало тог тмурног новембарског поподнева под мојим ногама. Баре су се разлиле по тротоару и све је било некако суморно и сиво.

И не само тог дана….Боје су одавно биле нестале из овог света. Постао је црно- бели.

    Сретала сам људе крећући се улицама заборављеног града, али сви су корачали погнутих глава, а лица су им била прекривена маскама. Видела сам само тугу и страх у њиховом очима ако би који од случајних пролазника подигао главу, те би нам се погледи срели.

Зашла сам у једну уску уличицу покушавајући да дозовем слике на нормалан свет, али нису долазиле. Смењивале су их друге, треће, пете, али се оне обојене нису сналазиле да опстану чак ни у мојој глави.

    Ходајући тако бесциљно, наиђем на један путељак..подсети ме на онај на чијем је крају био океан.

Био је пун мокрог лишћа и рекло би се да њиме одавно нико није прошао.

Одлучна сам у намери да видим шта има тамо. Овде је и онако превише досадно. Толико досадно да ми се све време чини као да досада поскакује поред мене и руга ми се.

     На крају пута капија. Ипак није океан, насмејах се.

Веома је висока, тешка, од кованог гвожђа. Брава је зарђала и изгледа као да су прошли векови од тренутка када је последњи пут додирнута.

Покушавам да је отворим. Тешка капија зашкрипа.

  Двориште је било пространо, велико, запуштено. На једном  дрвету висили су остаци старе љуљашке, поред се налазио један рђом поједен тобоган, као тужни подсетник на дане када су се ту играла деца.

    На крају дворишта, стајала је кућа. Била је оронула. Делови фасаде су поотпадали, цреп поспадао на неким местима. Изгледала је напуштено.

   Одлучила сам да се поопнем степеницама до улаза, мада се степениште једва назирало под гомилом лишћа. Није било никаквог обележја, никаквог броја, никаквог звонца.. Капци су шкрипали на ветру ударајући о дебеле зидове.

    ”Ући ћу”, рекох себи, мада ни сама нисам знала шта тамо тражим.Врата су била претешка. Уз последњи делић снаге гурнем их свом силином и упаднем унутра готово наглавачке.

    Ооооо!!! Запахну ме мирис свежих тек испечених колача, а топлина ми прође целим телом.

Просторија је била огромна, али топла, пријатна. Ватра је пуцкетала у великом камину испред кога се отегао љубичасти мачак. Из те просторије небројено много врата водило је на све стране.

    И све је било тако шарено, обојено. Од повратка боја у моје очи срце ми залупа тако јако, јако. Искрице магије титрале су у ваздуху.

   Пред мене изађе старица. Имала је наочаре које је носила на пола носа, сукњу испод колена и танке, танке, мршаве руке у којима је носила гомиле онога што је у мом сећању било заведено под именом КЊИГЕ.

На лицу му заигра осмех.

   Погледала ме је испитивачки, проверавајући има ли шта сумњиво на мом лицу, а када није пронашла то што је тражила, рече:

    ” Хајде, брзо улази! Шта чекаш? Бирај једна врата и крећи!”

Направих читав круг око себе разгледајући то мноштво врата. Једна као да ме позваше и ја улетех унутра као да ме неко гурнуо с леђа.

  Ливада је била зелена, цветна. Лептири су разиграно летели на све стране. Врхови планина под снегом видели су се у даљини. Ваздух је мирисао на свеже биље и живот. Читав предео подсећао је на Швајцарску.

 Девојчица је трчала за дечаком који је скакутао за козама.

   ”Петре, сачекај ме!”, узвикивала је.

  ”Хајди, мораш да пожуриш!”, довикивао јој је босоноги дечак.

   Хајди??? Немогуће! То је био један од мојих омиљених романа, вероватно зато што је био међу првима које сам прочитала и успомена на њега била је сачувана.

   Трава је била мека под мојим ногама и окупана јутарњом росом па нисам успела да одреагујем када сам се оклизала и завршила директно у мрачном, влажном ходнику. Створење са роговима на глави ходало је на задњим ногама као човек, покушавајући да схвати ко се усудио да га узнемирава у његовом лавиринту.

    Ааааа, не, не, не!!!! Подишла ме је језа. Ово је Панов лавиринт, прва књига од које сам осетила истински страх док сам је читала.

Помисли брзо на нешто друго, сети се, сети се…Било шта, било шта…

   Преда мном се спустише лијане и руку ми пружи тамнопути дечак. Џунгла се просула пред мојим очима.

      Можда је требало само пожелети нешто ново и оно би се стварало истог трена. Постајали бисте део њега и схватали да је то онај тренутак који желите да траје вечно и да се никада не заврши.

     У једном тренутку сам само ударила у нешто. Био је то старији господин. Сударили смо се очигледно у истој причи.

У том трену огласило се звонце.

   ”Данашња посета је готова”, поново нам се обраћала старица која ме је и дочекала.

  Одједном се са разних врата почео окупљати свет. Било је ту људи различтих раса, узраста. Неки су били разбарушени, неки уплакани, неки задовољни са осмехом на лицу.

   Морам признати да уз магију која ми се дешавала нисам стизала да размишљам ни о чему.

    ”Господо, толико за данас! И не заборавите, уколико се сретнете са другим читачем у истој причи, оставите разговор за други пут. Никада му не нарушавајте читање. Сада ћете напустити просторије, наравно свако путем којим је и дошао. Не говорите сумњивим типовима о овоме. Ово је последње уточиште за срећу овог света и они што све кваре могли би да нам га отму. Књиге одавно више нису на цени у њиховим главама.”

   Међусобно нисмо проговорили ни реч. Сви су се разишли. Изађох у двориште. Људи ишчезнуше у незнаним правцима.

   Кренула сам према капији и тек сад уочих са њене леве стране под лишћем скривену стару таблу. Разгрнула сам лишће и видела натпис ”БИБЛИОТЕКА       ” Чаробни свет”.

     И заиста је то и била. Трчала сам сваког дана, враћајући јој се увек другим путем у нову причу.

Ту магија није престајала. Могли сте ићи где год сте пожелели, забране кретања нису важиле, у њој ни једна књига није била у изолацији, а посебне мере…Ипак је постојала једна посебна мера коју бисте морали предузети пре него што дођете. Морали сте научити да читате!

                                                                        Ирина Теодосић, IV1,

                                                   ОШ ”Милош Обреновић”, Аранђеловац

Живот је путовање на коме смо сви ми, али и стазе и мостови које прелазимо, док смо на том путовању, нису исти. Од небројаних смерница, свакодневно, пратећи знакове само нама знане, правимо изборе или следимо наметнуте. Сваки избор су врата за нове изазове и нове путеве. Раскрсница је пуно, а само од нас зависи како ћемо се остварити и колико ћемо учинити да испунимо живот вредан живљења.

Људи треба да су са људима, али исто тако је неопходно да сваки човек подстакне, негује и награђује људскост. Не смемо заборавити да су нам људи потребни било да су деца или старци. Ја сам дете, али ћу остарити и зато се трудим да разумем, како децу, тако и старије од себе.
Познајем Мињу, то је девојчица из мог краја. Миња има једно посебно пријатељство, које се случајно догодило, захваљујући њеној радозналости, знаковима које је препознала и срцу које је отворено за разумевање.

Миња је једног јесењег јутра кренула у продавницу. Док је ходала тротоаром, влажним од кише, забављала се лишћем које се качило за чизмице. Било јој је забавно. „Какво дивно јутро!“, помислила је.

Одједном, застала је. Испред ње је стајала бака обореног погледа. Миња се измакла и наставила даље. Нешто је терало да се осврне. Поглед јој се задржао на баки. Сада је стајала по страни, наслоњена на стари и хладан бетонски зид. Људи су пролазили поред ње, она их није гледала, а нико од њих се и није на њу обазирао. Миња није могла да настави даље. Пружила је корак и вратила се до баке. Полако је спустила леву руку на бакино раме. „Да ли Вам је добро?“, упитала је тихо. Чула је само један дубоки уздах и ништа више. Тишина. Напокон бака слабашним гласом рече: „Не могу даље, душо“. „Отишла ми је снага“. Миња није најбоље разумела. „Где?“, упита. „У године, драга“, одговори бака и поново спусти поглед. Тужно је гледала своје две торбе. “Хтела сам да изненадим унуке. Поранила сам да купим намирнице и да им спремим нешто лепо, али неће руке да ме слушају“, рече бака, а две сузе јој се слише низ образе. „Ја ћу Вам помоћи, кренимо полако, можете Ви то!“, рече Миња и узе бакину руку у своју. Помиловала је нежно. Миња је прихватила баку са једне стране, а њене две торбе са друге стране. “Куда идемо?“. Бака девојчици показа пут.
Миња је испратила баку до куће. Помогла јој је да унесе торбе и дала јој је воду и слатко да се освежи. Тада је сазнала да бака живи сама, а да јој унуци долазе после дужег времена у посету. Лепо су се испричале. Бака је позвала Мињу на колаче, а она јој обећа да ће свакако доћи, али када се договори са родитељима.

Са хлебом у рукама и пуним срцем Миња је дошла кући. Извинила се родитељима што се дуже задржала и испричала је шта се догодило.

Сутрадан Миња је са мамом отишла код бака Ленке на колаче и наставиле су дружење. Као добар пријатељ, Миња би бака Ленку послушала кад год јој се пружила прилика. Купила би хлеб, донела по неко дрво и често би дуго разговарале. Бака Ленка свима, с љубављу и радошћу прича о својој “великој“ пријатељици. Она је зове“добро моје“, за које каже да јој је улепшало дане.

Миња није заборавила бака Ленку ,иако су је много ближи запоставили. Оне и даље једна другој боје дане и праве нове успомене.

Сви треба да следимо пример раздрагане Миње, јер живот нам увек враћа како заслужимо. Мислим да није тешко даровати осмех и пружити руку некоме, рећи лепу реч и помоћи. То нас чини бољима, а живот памти и прави мостове. Што је више мостова које пређемо, то ћемо бити бољи, испуњенији и срећнији људи.

Милица Радовановић VII/1
OШ “Светолик Ранковић“
Аранђеловац

Сећам се не тако давно… стајао је поред мене, довољно близу. Довољно, да могу да осетим мирис колоњске воде – вероватно једине успомене на отмене бербернице, где је одлазио повремено. Довољно близу, да могу да приметим поцепане џепове капута и дугмад која само што нису отпала. Лице – уморне плаве, упале очи и седи бркови.

У корпи коју држи – пола црног хлеба воденичара, кисело млеко и новине. Замишљам га како у ћошку неке хладне собе, сам ћутке једе. Модрим рукама кида хлеб и умаче у супу. Време му стоји. Не иде, не тече већ двадесет година, откад му је жена умрла. Пријатељи се разишли, разболели, заборавили једни друге. Ах, да, и деца су га одавно заборавила!

Продавачица виче: „Пожурите, сто десет динара.“ Мама и ја полако чекамо иза њега у реду. Он завлачи руку у џеп, пребира, и нема довољно. Продавачица га опомиње. Он се окреће и извињава. У том тренутку, мама га препознаје. „Професоре Штетин, па то сте Ви? Откад Вас нисам видела! Да ли ме се сећате?” Он гледа маму и ћути. Сигурно му се дуго нико није тако обратио…са професоре…

Касније, када смо стигле кући, мама ми прича причу. Прва година гимназије. Давно је то било. Мама одговара историју за тројку. Ништа не зна, пропада у земљу. “Па овај, то је било 1949… па да… тако сам и мислила…”. Препричава ми одговарање, са носталгијом у гласу. Професор јој даје четворку. После много година заборава, ево, случајно га среће. Велики је јаз. Велика разлика. Продавачица на каси, где смо се срели, сећам се виче: ”Полудећу од ових пензоса!“. Не размишља о томе да сви старимо. Сви ћемо једног дана, ако будемо имали среће, бити пензоси. Не дозвољава да у себи пробуди успавано срце и пружи наду да доброта ипак постоји. Нажалост реална животна прича, пуно је таквих.

…Човек стари, али љубав у њему, достојанство, гордост и оно најважније, господственост-не стари. И када живот прође, када се ципеле тешко одвајају од плочника којим ходамо, када мршавим рукама стежемо искрзали цегер, јоој! Како сам осетљива на старост. Будите и ви! Разумите, помозите, сетите се, пружите руку, загрлите чврсто! Јер сви ми ходамо истим улицама, сви ми киснемо на истој киши, сви се ми смејемо и плачемо и старимо заједно! Једном када прође све… човек стари – али господин никада!

Јована Богдановић 7/3
ОШ „Светолик Ранковић“
Аранђеловац