Милица Радовановић – Мост разумевања-међугенерацијска солидарност

Живот је путовање на коме смо сви ми, али и стазе и мостови које прелазимо, док смо на том путовању, нису исти. Од небројаних смерница, свакодневно, пратећи знакове само нама знане, правимо изборе или следимо наметнуте. Сваки избор су врата за нове изазове и нове путеве. Раскрсница је пуно, а само од нас зависи како ћемо се остварити и колико ћемо учинити да испунимо живот вредан живљења.

Људи треба да су са људима, али исто тако је неопходно да сваки човек подстакне, негује и награђује људскост. Не смемо заборавити да су нам људи потребни било да су деца или старци. Ја сам дете, али ћу остарити и зато се трудим да разумем, како децу, тако и старије од себе.
Познајем Мињу, то је девојчица из мог краја. Миња има једно посебно пријатељство, које се случајно догодило, захваљујући њеној радозналости, знаковима које је препознала и срцу које је отворено за разумевање.

Миња је једног јесењег јутра кренула у продавницу. Док је ходала тротоаром, влажним од кише, забављала се лишћем које се качило за чизмице. Било јој је забавно. „Какво дивно јутро!“, помислила је.

Одједном, застала је. Испред ње је стајала бака обореног погледа. Миња се измакла и наставила даље. Нешто је терало да се осврне. Поглед јој се задржао на баки. Сада је стајала по страни, наслоњена на стари и хладан бетонски зид. Људи су пролазили поред ње, она их није гледала, а нико од њих се и није на њу обазирао. Миња није могла да настави даље. Пружила је корак и вратила се до баке. Полако је спустила леву руку на бакино раме. „Да ли Вам је добро?“, упитала је тихо. Чула је само један дубоки уздах и ништа више. Тишина. Напокон бака слабашним гласом рече: „Не могу даље, душо“. „Отишла ми је снага“. Миња није најбоље разумела. „Где?“, упита. „У године, драга“, одговори бака и поново спусти поглед. Тужно је гледала своје две торбе. “Хтела сам да изненадим унуке. Поранила сам да купим намирнице и да им спремим нешто лепо, али неће руке да ме слушају“, рече бака, а две сузе јој се слише низ образе. „Ја ћу Вам помоћи, кренимо полако, можете Ви то!“, рече Миња и узе бакину руку у своју. Помиловала је нежно. Миња је прихватила баку са једне стране, а њене две торбе са друге стране. “Куда идемо?“. Бака девојчици показа пут.
Миња је испратила баку до куће. Помогла јој је да унесе торбе и дала јој је воду и слатко да се освежи. Тада је сазнала да бака живи сама, а да јој унуци долазе после дужег времена у посету. Лепо су се испричале. Бака је позвала Мињу на колаче, а она јој обећа да ће свакако доћи, али када се договори са родитељима.

Са хлебом у рукама и пуним срцем Миња је дошла кући. Извинила се родитељима што се дуже задржала и испричала је шта се догодило.

Сутрадан Миња је са мамом отишла код бака Ленке на колаче и наставиле су дружење. Као добар пријатељ, Миња би бака Ленку послушала кад год јој се пружила прилика. Купила би хлеб, донела по неко дрво и често би дуго разговарале. Бака Ленка свима, с љубављу и радошћу прича о својој “великој“ пријатељици. Она је зове“добро моје“, за које каже да јој је улепшало дане.

Миња није заборавила бака Ленку ,иако су је много ближи запоставили. Оне и даље једна другој боје дане и праве нове успомене.

Сви треба да следимо пример раздрагане Миње, јер живот нам увек враћа како заслужимо. Мислим да није тешко даровати осмех и пружити руку некоме, рећи лепу реч и помоћи. То нас чини бољима, а живот памти и прави мостове. Што је више мостова које пређемо, то ћемо бити бољи, испуњенији и срећнији људи.

Милица Радовановић VII/1
OШ “Светолик Ранковић“
Аранђеловац

Јована Богдановић – Мост разумевања – међугенерацијска солидарност

Сећам се не тако давно… стајао је поред мене, довољно близу. Довољно, да могу да осетим мирис колоњске воде – вероватно једине успомене на отмене бербернице, где је одлазио повремено. Довољно близу, да могу да приметим поцепане џепове капута и дугмад која само што нису отпала. Лице – уморне плаве, упале очи и седи бркови.

У корпи коју држи – пола црног хлеба воденичара, кисело млеко и новине. Замишљам га како у ћошку неке хладне собе, сам ћутке једе. Модрим рукама кида хлеб и умаче у супу. Време му стоји. Не иде, не тече већ двадесет година, откад му је жена умрла. Пријатељи се разишли, разболели, заборавили једни друге. Ах, да, и деца су га одавно заборавила!

Продавачица виче: „Пожурите, сто десет динара.“ Мама и ја полако чекамо иза њега у реду. Он завлачи руку у џеп, пребира, и нема довољно. Продавачица га опомиње. Он се окреће и извињава. У том тренутку, мама га препознаје. „Професоре Штетин, па то сте Ви? Откад Вас нисам видела! Да ли ме се сећате?” Он гледа маму и ћути. Сигурно му се дуго нико није тако обратио…са професоре…

Касније, када смо стигле кући, мама ми прича причу. Прва година гимназије. Давно је то било. Мама одговара историју за тројку. Ништа не зна, пропада у земљу. “Па овај, то је било 1949… па да… тако сам и мислила…”. Препричава ми одговарање, са носталгијом у гласу. Професор јој даје четворку. После много година заборава, ево, случајно га среће. Велики је јаз. Велика разлика. Продавачица на каси, где смо се срели, сећам се виче: ”Полудећу од ових пензоса!“. Не размишља о томе да сви старимо. Сви ћемо једног дана, ако будемо имали среће, бити пензоси. Не дозвољава да у себи пробуди успавано срце и пружи наду да доброта ипак постоји. Нажалост реална животна прича, пуно је таквих.

…Човек стари, али љубав у њему, достојанство, гордост и оно најважније, господственост-не стари. И када живот прође, када се ципеле тешко одвајају од плочника којим ходамо, када мршавим рукама стежемо искрзали цегер, јоој! Како сам осетљива на старост. Будите и ви! Разумите, помозите, сетите се, пружите руку, загрлите чврсто! Јер сви ми ходамо истим улицама, сви ми киснемо на истој киши, сви се ми смејемо и плачемо и старимо заједно! Једном када прође све… човек стари – али господин никада!

Јована Богдановић 7/3
ОШ „Светолик Ранковић“
Аранђеловац