Рад Василија Пантелића – прво место на конкурсу “Месец књиге 2020” у категорији средњих школа

И Прометеј је ишао у библиотеку

Колико год ми то тешко падало, имам потребу да вам свима исприповедам о необјашњивом сусрету који ми се догодио пре неког времена.

Искрен да будем не знам зашто, али сви чудни сусрети које сам доживео догодили су ми се у библиотеци. Не сећам се како ни када сам доспео ту. Али зато се врло добро сећам да су полице биле празне. Сасвим празне. Нигде ниједне књиге. И тако сам лутао библиотеком, и хватала ме је некаква језа. Али нисам се јежио од оног чудног осећаја да нисам сам, већ од осећаја да јесам. “Зашто се замараш?” Заледио сам се. Василије, смири се. Прошао си ово већ два пута. “Да, знам, прошао си ово два пута, али ово је другачије.” Окренуо сам се. Наслоњен на празне полице с рукама у џеповима стајао је младић. “Шта је ово?” “Ово? Библиотека.” “Да, толико могу да видим. Зашто је празна?” “А чекај сад, јеси са мном ноћас нашао да се шалиш?” “Не, ја сам озбиљан.” “Тражиш инспирацију за рад колико ја знам. Е зато ћемо сад ти и ја лепо да прођемо књижевност од кад је света и века па до дана данашњег.” “Мислим да стварно нема потребе да-” “Јел знаш о чему да пишеш?” “Не.” “Онда ти препоручујем да ме слушаш. Које је најстарије књижевно дело?” “Еп о Гилгамешу?” “Врло добар. Ево га.” И стварно, када сам погледао, на полици је стајао Еп о Гилгамешу. “Видиш, Еп о Гилгамешу је дело старо три хиљаде и деветсто двадесет година. А ето и дан данас можемо да се у њему пронађемо. Људи су одувек хтели да испричају неку причу. И увек се та прича сводила на једно: на човека. Људи су се од памтивека бавили сами собом, и својим ставовима, поступцима, и веровањима. Свако од нас има неку причу коју жели да исприча. Али поред ње, има и причу коју опет не жели да никада исприча никоме. Ту причу чува дубоко у себи. И дођу тако ноћи кад та прича исплива на површину. Али човек се не да. Задржава то за себе. Понекад се уздржи. Понекад заплаче. Али не да се. Сви ми имамо неку причу која нас мучи, али коју не желимо да пустимо. Него да се вратимо на оно што треба. И тако, од Епа о Гилгамешу су пролазили векови и векови… Написане су на хиљаде књига. И у средишту сваке је човек. То се није променило. Допусти ми да ти објасним. Ко је био Прометеј?” “Син Јапета и Темиде, створио људе из блата, украо ватру са Олимпа, због тога је Зевс наредио да га Хефест окује-” “На Кавказу, где му је орао Етон кљуцао јетру сваки дан, да, знам целу причу. Не питам ја тебе то. Протумачи поново моје питање: Ко је био Прометеј?” Ћутао сам. “Размишљај. Шта је то што га чини тако великим?” “Жртве које је подносио за људе?” “Тако је. Он се огрешио о богове и украо ватру да би је донео људима, због чега је патио у оковима на Кавказу. Он је људе научио многе ствари. Шта је уствари он?” “Он је оличење храбрости.” рекох. “И истрајности, упорности, пркоса, жеље за слободом и напретком. Жеље за животом.” “Ето. И то што си испричао је поента свих књига икада написаних: човек. Човек, и човекова жеља за слободом и животом. Његова храброст, истрајност, упорност, његов понос и пркос. Хајде да одемо корак даље: све то имаш и у музици. Хоћу да ми то докажеш. Изволи.” Он показа руком иза мене. На једној од полица лежала је гитара. Узео сам је. “Хајдемо напоље.” рече младић. “Боље ћеш се чути.” “Али како мислиш да изађемо?” “Па на врата, какво је то питање?” И стварно, врата су била откључана.

Шетали смо кроз парк. Био је мркли мрак. “А видиш, кроз историју је тако много људи чинило добра дела, тако много људи се жртвовало попут Прометеја. Погледај само нас, и све ће ти бити јасно. Кнез Лазар, Милош Обилић, и остали витезови. Карађорђе. Стеван Синђелић. Војвода Мишић. Уствари, нису то били само велики људи. Сви ратници који су нас од памтивека храбро бранили и дали своје животе били су попут Прометеја. Хајдуци, за време Турака. Људи који су се бунили против Нациста. Сви су они попут Прометеја. Нису дали да се угаси наш пламен. И на њих треба да се угледамо. Јер у сваком од нас постоји Прометеј. Зато морамо да се боримо, и да чувамо ватру коју нам је дао.” Били смо сами. Нигде живе душе. “Језиво, зар не?” упита ме младић. “Молим?” “Осећај самоће.” “И не баш.” одговорих. “Нисам очекивао да има некога у парку у ово доба.” “И да јеси, узалуд би се надао. Нема никог. Сами смо.” “Да, видим.” “Не, ниси ме разумео. Град је празан. Ту смо само ти и ја.”

Утрчао сам у прву зграду на коју сам наишао и ушао у сваки стан. И у сваком ме је дочекала само тишина. Изашао сам назад на улицу и прешао у парк. Младић ме је чекао на сцени. “Дођи овамо горе.” Пружио ми је гитару. “Сећас се шта сам ти причао?” “Да.” “Хајде онда. Отпевај ми песму.” Стајао сам, и да будем искрен, нисам знао коју бих песму одсвирао. “Хајде. Можеш ти то.” Окачио сам трзалицу о палац. И одједном сам засвирао, сасвим несвесно. Затим сам почео да певам:

I was a highwayman

Along the coach roads I did ride

With sword and pistol by my side

Many a-young maid lost her baubles to my trade

Many a-soldier shed his lifeblood on my blade

The bastards hung me in the spring of twenty-five

But I am still alive.

I was a sailor

I was born upon the tide

And with the sea I did abide

I sailed a schooner round the Horn to Mexico

I went aloft and furled the mainsail in a blow

And when the yards broke off they said that I got killed

But I am living still.

Затим сам застао. Нисам могао да наставим. “Ето видиш. Све си схватио.”

Поново смо стајали у библиотеци. Овога пута све полице биле су пуне књига. “Ето, и то смо прошли.” “Реци ми: Јесу ли врата од почетка била откључана?” “Јесу.” “Значи могао сам само да изађем?” “Јеси. Али ниси покушао. И ту је грешка. Знао си да си већ прошао ово, и да су врата сваки пут била закључана. Зато ниси ни покушао да их отвориш. А требало је. Мораш да покушаваш поново, и поново, и поново. Увек. Зато нам је Прометеј дао ватру. И с том ватром је део себе усадио у сваког од нас. Та ватра у нама је све оно о чему смо малопре говорили: и храброст, и истрајност, и понос, и пркос, и жеља за слободом и животом. И понекад, кад на нешто од тога заборавимо, књиге нас на то подсећају, и помажу нам да то поново пронађемо у себи. Деси се понекад да неко од нас пожели да оде одавде. Деси се понекад да неко ту своју жељу оствари. И тиме угаси део великог пламена који сви заједно чинимо. И то је погрешно. Човек то не сме да ради. Тај пламен нас све држи овде. Без тог пламена ми смо непостојани. Немамо смисао. Ја то схватам тек сад, кад сам отишао.” “Где си отишао?” “Онде одакле се нико није вратио.” Месечина уђе дубље у библиотеку и ја по први пут добих  прилику да јасно осмотрим човека који је стајао предамном. Почео сам да плачем. “Зашто?” Насмејао се. “Немој да плачеш. То ништа не решава. А одговор на то зашто свакако неће помоћи. Само ће увећати бол.” “Јесте ли свесни коју сте празнину оставили у свима нама који смо вас познавали?” “Јесам. Јесам, итекако. Али сад је касно. Приметио сам да користиш трзалицу.” Он из свог џепа извади моју трзалицу. “Да ти дам савет: Сваки пут кад помислиш да ти је потребна, зарежи је мало.” Из другог џепа је извадио ножић и рецнуо је. “Ићи ће ти много боље без ње. Веруј ми. Иди сад. Имаш рад да напишеш.”

Сећам се да сам га загрлио. И сећам се да нисам желео да га пустим. И сећам се да се широко насмејао и рекао “Збогом, док се не сретнемо поново.” Затим је ишчезао, а ја сам се пробудио.

Схватио сам да сам поново заспао за компјутером. Тргао сам се. Нешто ме је боцнуло у груди. Из џепа од кошуље сам на моје изненађење извукао своју трзалицу. Имала је зарез на себи. Стегао сам је, и док сам плакао чинило ми се да негде у даљини чујем музику, и стихове:

They buried me in that great tomb

that knows no sound

But I am still around.

I’ll always be around

And around

And around

And around

And around…

Post Scriptum за читаоце:

Откад је постао свестан себе, човек је имао две жеље: за слободом, и за животом. Као што је мој професор приликом овог чудног сусрета рекао: Деси се понекад да неко од нас пожели да оде одавде. Деси се понекад да неко ту своју жељу оствари. И тиме угаси део великог пламена који сви заједно чинимо. Нико  никада није пожелео да просто оде. Нико никада није изгубио вољу за животом. Људи желе да побегну од нечег, и дође тренутак када не виде други начин. Али увек постоји начин. И својим одласком они несвесно гасе део тог нашег великог пламена. Али и поред заувек угашене ватре и празнине у свима нама, они остављају и успомене кроз које вечно живе у нама. Песма “Хигхwаyман” то описује на један суров и у исто време предиван начин. Због њих, због оних који су отишли, ми тај пламен треба да чувамо. Треба сваког дана да се боримо да опстанемо. 

Нисам завршио песму, а сада је веома добар тренутак да то учиним. Као што је Кеш отпевао, гледајући у будућност:

I fly a star-ship

Across the Universe divide

And when I reach the other side

I’ll find a place to rest my spirit if I can

Perhaps I may become a highwayman again

Or I may simply be a single drop of rain

But I will remain.

And I’ll be back again.

And again

And again

And again

And again

Василије Пантелић, I / 10

Трећа Београдска гимназија, Београд

Рад Исидоре Миловановић – прво место на конкурсу “Месец књиге 2020” у категорији виших разреда

Библиотека је бескрајна прича

   Неограничено, вечно, бескрајно… Ове наизглед једноставне, али  вредне речи, навеле су људе током векова на размишљање. Како поступити, шта треба урадити да би био главни лик у једној бескрајној причи? Како дозволити да те она у стопу прати, као и ти њу?

   Сви ми трагамо за бескрајношћу, али не за оном о којој смо до скоро читали  у бајкама као деца. Тражимо бескрајност у нашем срцу, желимо је осетити и доживети…

     Затварам очи, дозвољавам машти да ме  одведе. Поклоним јој се из поштовања, као да ми је спасила живот, а да сам јој ја дужник. Али не, машта није таква, она не тражи услугу за узврат, њен је циљ  да, док маштам, осетим искреност и дуготрајност – бескрај. Кад је замолим да своју енергију подели са мном, она зачара моје вене, дозволи да кроз њих тече њена унутрашња снага, њена душа. Видим библиотеку, али не обичну, већ једну посебну, какву је само моја машта саградила. Изгледа ми као да је из деветнаестог века. Старе књиге, стари списи, књига коју претходни читалац није лепо вратио на место, па су се странице савиле. Саме полице изгледају старо, али не оронуло, као да су захвалне претходним читаоцима, али и поносне што се иза њихових стаклених витрина налазе дела чувених светских књижевника. Неки од њих тада нису имали славу, већ само жељу и наду, која их је касније одвела на заслужено место, на листе чувених светскох писаца, али и у  бројна срца читатеља.

   Да ли  сам ја пронашла своју бескрајну причу у свом кутку маште, у библиотеци која само постоји за моје очи, само за мене, али  где сам осетила мир и спокој?

   Ходајући кроз ходнике своје измишљене библиотеке пробала сам провући прсте кроз тврде корице књига, удубљења и испупчења на којима се налази име писца и назив дела. Осетила сам удубљења, осетила сам твд и крут материјал страница, опазила сам и по неку мрљу од мастила. Пронашла сам и нове полице и нове ћошкове где бих се завукла и читала унедоглед. Ништа ми није указивало на то да је ово фантазија, јака жеља маште и ума. Захваљујући њиховој снази, осетила сам као да је све стварно. И јесте било, али само за мене, само за моје руке и мој додир, само за моје очи.

  Кроз главу, неопажано, али и спретно, као када се вук прикрада плену, појављивала су ми се питања. Да ли је ова библиотека она права, она помоћу које ћу се осетити неограничено, она која ће оставити  дубок траг на мени, она са којом ћу се повезати?

   Сумња да ово место, које сам волела, место које ми није само пружало уточиште и бег од стварности, већ место коме  сам осетила да припадам, није оно право, оно једино, усадила ми се у главу. Осећала сам се збуњено, несигурно, сумњала сам  у своје сопствене одлуке и размишљања. Разум и осећања водила су борбу у мени, ја сам била циљ борбе и ратовања. Разум је причао да ова бајковита библиотека не може бити она права, а осећања су мислила другачије. Свако је желео  да ме привуче на своју страну и самим тим победи у борби. Нисам желела да станем ни на чију страну, и разум и осећања била су донекле у праву. Да би се борба завршила без последица, окончала сам је  и послушала своја најдубља осећања, она осећања која нису искварена, која чуче у свакоме од нас, а да их ми и не примећујемо.  Она су ми и објаснила да ова библиотека може бити бескрајна прича, али не за већину људи, већ само за мене. Она ће бити моја, а ја ћу бити њена.

    Бескрајност се огледа у нечему што нема краја, у нечему где ћемо бити слободни, без граница. Ја сам осетила бескрајност у својој библиотеци, где није  било препреке која ће моја осећања спутати и затворити. Она су била вечна, трајна, могла су се слободно кретати, јер пут до мог срца није био ограничен бедемима, већ је био отворен за моју библиотеку. Допустила сам библиотеци  и њеним чарима да ми уђу под кожу, да их осетим и да помислим на њих у свакој секунди. Била је присутна у мом животу, не само у мојој глави и мојој машти, већ и у срцу. Доказала је да, иако је плод моје маште, неће остати само у њој, већ ће пронаћи  пут до мог срца и допустити мојим осећањима да полете, да буду слободна, безгранична. Иако тога нисам била свесна, иако нисам осетила њен труд да продре до мог срца, осетила сам крајњи резултат. Осетила сам нас, осетила сам нашу повезаност, али и осећања која је она пробудила.

   Наша блискост потекла је из различитих извора.  Требало је  времена  да се они напуне свим доживљајима  и осећајима који  су нас окруживали за време авантуре. Један од извора спајао нас је у једну целину помоћу свих њених књига. Помоћу дивних речи писаца и осећања која писац није јасно ставио на папир, већ их је дочарао кроз саме ликове. Библиотека ме је спојила и са самим писцем, са његовом срећом и тугом, успехом и неуспехом. Могла сам уочити и осећања претходних читалаца. Видела сам  мрље од суза на страницама, што је значило да је читалац пре мене плакао  над тим делом, а тамо где их није било, могла сам замислити срећно и озарено лице. Оно најдраже, најбитније за мене јесте да ме је библиотека научила  правим вредностима. Показала ми је да чак и у књигама ликови нису савршени.  Биће негативаца, биће неправде и лоших поступака, али ће увек бити и људи сличних  мени. Људи чија осећања неће бити искварена, већ искрена из дубине душе.  

     Библиотека ће бити бескрајна прича све док наша осећања буду чиста и дубока, без границе која ће нам стати на пут.  Све док је веза са библиотеком  јака и безгранична, па самим тим и веза са писцима и  њиховим главним јунацима, имаћемо бескрајну причу у којој нећемо бити главни лик, јер то није важно. Важна је повезаност коју ћемо осетити и која неће престајати, већ ће само расти и све више пунити наша срца љубављу и вечношћу.

                                                                    Исидора Миловановић,  8/ 2

   ОШ „ Светолик Ранковић“ , Аранђеловац

Рад Ирине Теодосић – прво место на конкурсу “Месец књиге 2020” у категорији нижих разреда

                                    Библиотека је мој чаробни свет

    Лишће је шуштало тог тмурног новембарског поподнева под мојим ногама. Баре су се разлиле по тротоару и све је било некако суморно и сиво.

И не само тог дана….Боје су одавно биле нестале из овог света. Постао је црно- бели.

    Сретала сам људе крећући се улицама заборављеног града, али сви су корачали погнутих глава, а лица су им била прекривена маскама. Видела сам само тугу и страх у њиховом очима ако би који од случајних пролазника подигао главу, те би нам се погледи срели.

Зашла сам у једну уску уличицу покушавајући да дозовем слике на нормалан свет, али нису долазиле. Смењивале су их друге, треће, пете, али се оне обојене нису сналазиле да опстану чак ни у мојој глави.

    Ходајући тако бесциљно, наиђем на један путељак..подсети ме на онај на чијем је крају био океан.

Био је пун мокрог лишћа и рекло би се да њиме одавно нико није прошао.

Одлучна сам у намери да видим шта има тамо. Овде је и онако превише досадно. Толико досадно да ми се све време чини као да досада поскакује поред мене и руга ми се.

     На крају пута капија. Ипак није океан, насмејах се.

Веома је висока, тешка, од кованог гвожђа. Брава је зарђала и изгледа као да су прошли векови од тренутка када је последњи пут додирнута.

Покушавам да је отворим. Тешка капија зашкрипа.

  Двориште је било пространо, велико, запуштено. На једном  дрвету висили су остаци старе љуљашке, поред се налазио један рђом поједен тобоган, као тужни подсетник на дане када су се ту играла деца.

    На крају дворишта, стајала је кућа. Била је оронула. Делови фасаде су поотпадали, цреп поспадао на неким местима. Изгледала је напуштено.

   Одлучила сам да се поопнем степеницама до улаза, мада се степениште једва назирало под гомилом лишћа. Није било никаквог обележја, никаквог броја, никаквог звонца.. Капци су шкрипали на ветру ударајући о дебеле зидове.

    ”Ући ћу”, рекох себи, мада ни сама нисам знала шта тамо тражим.Врата су била претешка. Уз последњи делић снаге гурнем их свом силином и упаднем унутра готово наглавачке.

    Ооооо!!! Запахну ме мирис свежих тек испечених колача, а топлина ми прође целим телом.

Просторија је била огромна, али топла, пријатна. Ватра је пуцкетала у великом камину испред кога се отегао љубичасти мачак. Из те просторије небројено много врата водило је на све стране.

    И све је било тако шарено, обојено. Од повратка боја у моје очи срце ми залупа тако јако, јако. Искрице магије титрале су у ваздуху.

   Пред мене изађе старица. Имала је наочаре које је носила на пола носа, сукњу испод колена и танке, танке, мршаве руке у којима је носила гомиле онога што је у мом сећању било заведено под именом КЊИГЕ.

На лицу му заигра осмех.

   Погледала ме је испитивачки, проверавајући има ли шта сумњиво на мом лицу, а када није пронашла то што је тражила, рече:

    ” Хајде, брзо улази! Шта чекаш? Бирај једна врата и крећи!”

Направих читав круг око себе разгледајући то мноштво врата. Једна као да ме позваше и ја улетех унутра као да ме неко гурнуо с леђа.

  Ливада је била зелена, цветна. Лептири су разиграно летели на све стране. Врхови планина под снегом видели су се у даљини. Ваздух је мирисао на свеже биље и живот. Читав предео подсећао је на Швајцарску.

 Девојчица је трчала за дечаком који је скакутао за козама.

   ”Петре, сачекај ме!”, узвикивала је.

  ”Хајди, мораш да пожуриш!”, довикивао јој је босоноги дечак.

   Хајди??? Немогуће! То је био један од мојих омиљених романа, вероватно зато што је био међу првима које сам прочитала и успомена на њега била је сачувана.

   Трава је била мека под мојим ногама и окупана јутарњом росом па нисам успела да одреагујем када сам се оклизала и завршила директно у мрачном, влажном ходнику. Створење са роговима на глави ходало је на задњим ногама као човек, покушавајући да схвати ко се усудио да га узнемирава у његовом лавиринту.

    Ааааа, не, не, не!!!! Подишла ме је језа. Ово је Панов лавиринт, прва књига од које сам осетила истински страх док сам је читала.

Помисли брзо на нешто друго, сети се, сети се…Било шта, било шта…

   Преда мном се спустише лијане и руку ми пружи тамнопути дечак. Џунгла се просула пред мојим очима.

      Можда је требало само пожелети нешто ново и оно би се стварало истог трена. Постајали бисте део њега и схватали да је то онај тренутак који желите да траје вечно и да се никада не заврши.

     У једном тренутку сам само ударила у нешто. Био је то старији господин. Сударили смо се очигледно у истој причи.

У том трену огласило се звонце.

   ”Данашња посета је готова”, поново нам се обраћала старица која ме је и дочекала.

  Одједном се са разних врата почео окупљати свет. Било је ту људи различтих раса, узраста. Неки су били разбарушени, неки уплакани, неки задовољни са осмехом на лицу.

   Морам признати да уз магију која ми се дешавала нисам стизала да размишљам ни о чему.

    ”Господо, толико за данас! И не заборавите, уколико се сретнете са другим читачем у истој причи, оставите разговор за други пут. Никада му не нарушавајте читање. Сада ћете напустити просторије, наравно свако путем којим је и дошао. Не говорите сумњивим типовима о овоме. Ово је последње уточиште за срећу овог света и они што све кваре могли би да нам га отму. Књиге одавно више нису на цени у њиховим главама.”

   Међусобно нисмо проговорили ни реч. Сви су се разишли. Изађох у двориште. Људи ишчезнуше у незнаним правцима.

   Кренула сам према капији и тек сад уочих са њене леве стране под лишћем скривену стару таблу. Разгрнула сам лишће и видела натпис ”БИБЛИОТЕКА       ” Чаробни свет”.

     И заиста је то и била. Трчала сам сваког дана, враћајући јој се увек другим путем у нову причу.

Ту магија није престајала. Могли сте ићи где год сте пожелели, забране кретања нису важиле, у њој ни једна књига није била у изолацији, а посебне мере…Ипак је постојала једна посебна мера коју бисте морали предузети пре него што дођете. Морали сте научити да читате!

                                                                        Ирина Теодосић, IV1,

                                                   ОШ ”Милош Обреновић”, Аранђеловац

Милица Радовановић – Мост разумевања-међугенерацијска солидарност

Живот је путовање на коме смо сви ми, али и стазе и мостови које прелазимо, док смо на том путовању, нису исти. Од небројаних смерница, свакодневно, пратећи знакове само нама знане, правимо изборе или следимо наметнуте. Сваки избор су врата за нове изазове и нове путеве. Раскрсница је пуно, а само од нас зависи како ћемо се остварити и колико ћемо учинити да испунимо живот вредан живљења.

Људи треба да су са људима, али исто тако је неопходно да сваки човек подстакне, негује и награђује људскост. Не смемо заборавити да су нам људи потребни било да су деца или старци. Ја сам дете, али ћу остарити и зато се трудим да разумем, како децу, тако и старије од себе.
Познајем Мињу, то је девојчица из мог краја. Миња има једно посебно пријатељство, које се случајно догодило, захваљујући њеној радозналости, знаковима које је препознала и срцу које је отворено за разумевање.

Миња је једног јесењег јутра кренула у продавницу. Док је ходала тротоаром, влажним од кише, забављала се лишћем које се качило за чизмице. Било јој је забавно. „Какво дивно јутро!“, помислила је.

Одједном, застала је. Испред ње је стајала бака обореног погледа. Миња се измакла и наставила даље. Нешто је терало да се осврне. Поглед јој се задржао на баки. Сада је стајала по страни, наслоњена на стари и хладан бетонски зид. Људи су пролазили поред ње, она их није гледала, а нико од њих се и није на њу обазирао. Миња није могла да настави даље. Пружила је корак и вратила се до баке. Полако је спустила леву руку на бакино раме. „Да ли Вам је добро?“, упитала је тихо. Чула је само један дубоки уздах и ништа више. Тишина. Напокон бака слабашним гласом рече: „Не могу даље, душо“. „Отишла ми је снага“. Миња није најбоље разумела. „Где?“, упита. „У године, драга“, одговори бака и поново спусти поглед. Тужно је гледала своје две торбе. “Хтела сам да изненадим унуке. Поранила сам да купим намирнице и да им спремим нешто лепо, али неће руке да ме слушају“, рече бака, а две сузе јој се слише низ образе. „Ја ћу Вам помоћи, кренимо полако, можете Ви то!“, рече Миња и узе бакину руку у своју. Помиловала је нежно. Миња је прихватила баку са једне стране, а њене две торбе са друге стране. “Куда идемо?“. Бака девојчици показа пут.
Миња је испратила баку до куће. Помогла јој је да унесе торбе и дала јој је воду и слатко да се освежи. Тада је сазнала да бака живи сама, а да јој унуци долазе после дужег времена у посету. Лепо су се испричале. Бака је позвала Мињу на колаче, а она јој обећа да ће свакако доћи, али када се договори са родитељима.

Са хлебом у рукама и пуним срцем Миња је дошла кући. Извинила се родитељима што се дуже задржала и испричала је шта се догодило.

Сутрадан Миња је са мамом отишла код бака Ленке на колаче и наставиле су дружење. Као добар пријатељ, Миња би бака Ленку послушала кад год јој се пружила прилика. Купила би хлеб, донела по неко дрво и често би дуго разговарале. Бака Ленка свима, с љубављу и радошћу прича о својој “великој“ пријатељици. Она је зове“добро моје“, за које каже да јој је улепшало дане.

Миња није заборавила бака Ленку ,иако су је много ближи запоставили. Оне и даље једна другој боје дане и праве нове успомене.

Сви треба да следимо пример раздрагане Миње, јер живот нам увек враћа како заслужимо. Мислим да није тешко даровати осмех и пружити руку некоме, рећи лепу реч и помоћи. То нас чини бољима, а живот памти и прави мостове. Што је више мостова које пређемо, то ћемо бити бољи, испуњенији и срећнији људи.

Милица Радовановић VII/1
OШ “Светолик Ранковић“
Аранђеловац

Јована Богдановић – Мост разумевања – међугенерацијска солидарност

Сећам се не тако давно… стајао је поред мене, довољно близу. Довољно, да могу да осетим мирис колоњске воде – вероватно једине успомене на отмене бербернице, где је одлазио повремено. Довољно близу, да могу да приметим поцепане џепове капута и дугмад која само што нису отпала. Лице – уморне плаве, упале очи и седи бркови.

У корпи коју држи – пола црног хлеба воденичара, кисело млеко и новине. Замишљам га како у ћошку неке хладне собе, сам ћутке једе. Модрим рукама кида хлеб и умаче у супу. Време му стоји. Не иде, не тече већ двадесет година, откад му је жена умрла. Пријатељи се разишли, разболели, заборавили једни друге. Ах, да, и деца су га одавно заборавила!

Продавачица виче: „Пожурите, сто десет динара.“ Мама и ја полако чекамо иза њега у реду. Он завлачи руку у џеп, пребира, и нема довољно. Продавачица га опомиње. Он се окреће и извињава. У том тренутку, мама га препознаје. „Професоре Штетин, па то сте Ви? Откад Вас нисам видела! Да ли ме се сећате?” Он гледа маму и ћути. Сигурно му се дуго нико није тако обратио…са професоре…

Касније, када смо стигле кући, мама ми прича причу. Прва година гимназије. Давно је то било. Мама одговара историју за тројку. Ништа не зна, пропада у земљу. “Па овај, то је било 1949… па да… тако сам и мислила…”. Препричава ми одговарање, са носталгијом у гласу. Професор јој даје четворку. После много година заборава, ево, случајно га среће. Велики је јаз. Велика разлика. Продавачица на каси, где смо се срели, сећам се виче: ”Полудећу од ових пензоса!“. Не размишља о томе да сви старимо. Сви ћемо једног дана, ако будемо имали среће, бити пензоси. Не дозвољава да у себи пробуди успавано срце и пружи наду да доброта ипак постоји. Нажалост реална животна прича, пуно је таквих.

…Човек стари, али љубав у њему, достојанство, гордост и оно најважније, господственост-не стари. И када живот прође, када се ципеле тешко одвајају од плочника којим ходамо, када мршавим рукама стежемо искрзали цегер, јоој! Како сам осетљива на старост. Будите и ви! Разумите, помозите, сетите се, пружите руку, загрлите чврсто! Јер сви ми ходамо истим улицама, сви ми киснемо на истој киши, сви се ми смејемо и плачемо и старимо заједно! Једном када прође све… човек стари – али господин никада!

Јована Богдановић 7/3
ОШ „Светолик Ранковић“
Аранђеловац