БИБЛИОТЕКА ЈЕ МЕСТО ГДЕ КЊИГЕ НИКАДА НЕ СПАВАЈУ

Некада давно, у једној далекој земљи, била је једна стара зграда, стара око стотину година. У тој згради била је смештена стара градска библиотека у којој је живело на стотину књига.

Старом библиотеком је годинама управљао стари библиотекар, чика Мића. Чика Мића је био стари декица врло пријатног осмеха и гласа, уредних седих бркова, кратке седе косе и румених образа. Највише је волео када му суботом дође неколико десетина малишана на “чашицу разговора”. Најчешће је причао старе приче о библиотеци и књигама које лете. Стари чика Мића је говорио отприлике овако: “Када сам био млади момчић од неких двадесетак година, дошао сам у ову библиотеку. Пошто сам студирао, најчешће сам остајао овде ноћу и учио до касно. Једне ноћи сам учио и толико сам био уморан да сам мало задремао. У сред мог сна зачуо сам неки разговор. Отворио сам очи и тада сам видео нешто што никада нисам видео. За мојим радним столом стајала је велика стара енциклопедија, а око ње су биле стотине других књига које су летеле около и нешто галамиле. Био сам у шоку. Тада велика енциклопедија загалами а остале књиге се лепо поређаше и стадоше. Изашао сам из читаонице и питао се шта се дешава. “Момче млади, зар не знаш да овде књиге ноћу имају састанак?” Остадох у шоку и одмахнух главом. Стара енциклопедија ми објасни тада да увек имају састанак и расправљају о томе да ли и шта треба мењати. Тада је у наше редове дошло неколико нових књига па су тражиле одговарајуће место. Имао сам прилику да тада видим и да се упознам са књигама. Верујте ми на реч, књиге имају душу. Сазнао сам тада да једна књига има велики проблем јер је заљубљена, а не зна како да призна. Другој је стално хладно, а постоје и оне које су дуго и чврсто успаване. Велика стара енциклопедија је знала да заведе ред међу свима. Од те вечери ништа за мене није било исто. Сваки пут када ми се нешто дешавало долазио бих овде и поделио то са својим књигама. Тако је пуних педесет година. Књиге и данас имају састанке, приче и разговоре. Верујте ми на реч!” Тако је говорио чика Мића. Од када сам то чула, према књигама се опходим са више љубави и осећања.

Библиотека је заиста место где књиге оживе и добијају другачији облик. Верујте ми на реч.

Анђелија Лазовић IV1

Oсновна школа „Милан Илић Чича“