Библиотека је дом најлепших идеја

Рука ми је додиривала хладан, мокар камен у унутрашњости пећине. Налазим се у делу недозвољеном за посетиоце. Моји прсти се провлаче кроз камене шупљине и зид се отвара. Сада већ из даљине допиру гласови групе са којом сам ушла. Притајила сам се уза зид и влага ми се лагано увлачи у кости.

У десном углу је огњиште. Ватра пуцкета и прави сенке на зиду. Човек и жена, син спреман за лов и још један млађи мушкарац крај ватре загледани су у игру сенки на зиду. Син ловац напушта просторију узаним пролазом. Готово нечујно крећем за њим. Одлази у лов, помислих.

Међутим, пролаз води све дубље у унутрашњост, све док се у једном трену сужени улаз није распукао пред мојим очима у велелепну дворану окићену пећинским украсима. Без даха сам…

Задржавам узвик како мој домаћин не би постао свестан присуства гостију.

Он прилази једном зиду и почиње да ствара. Из његове руке вештим покретима чудесног алата ничу најпре ликови, потом читаве сцене и сада већ могу да пратим читаву причу.

Хеј! Па он пише! И идеја почиње да живи. Ово је магија!

Младић напушта пећинску дворану и креће путем којим је дошао. Морам кренути за њим, иначе ризикујем да останем заточена.

И опет тихо, тихо…он кроз свој пролаз, а ја се обретох у средишњем делу Рисовачке пећине пред призором фигура направљених од смоле-Фигуре представљају породицу прачовека. Отац ложи ватру док глача оружје, мајка носи дрва, син прави алат од камена, док ватри прилази још један син спреман за лов. У његовом лику препознајем оног из дворане:ловца-писца.

АААА!!! Оте ми се усклик и читава група се окрете ка мени. Образи ми се ужарише и непријатност изазвана тренутком преплави ме. Опет превише маштарија, рекох сама себи.

Сунце је било веома јако и потпуно ме је заслепило на изласку из пећине.

Мисли ми је обузео тајанствени мистични стваралац из пећине.

Зашто је био обучен за лов? Кога је уопште ловио?

Читав дан и ноћ провела сам препуштена размишљању о овом чудесном сусрету. Толико обузета да ме је сан једва савладао пред зору.

А онда у једном трену чух: ” Хеј! Погоди! Ти, ти! Погоди ко сам!”

Скочих из кревета као да сам лежала на натегнутим опругама, тако да мачка која је спавала на мојим ногама одлете у угао собе потпуно слуђена незадовољно фркћући.

”Хајде, хајде!Крећи!”-говорио је тајанствени глас.

Куда да идем? Ко је он? Одакле долази? Ко сам уствари ја- ма ни то више нисам знала.

Сунце се још није појавило, а ја сам хитала следећи чудесни глас. Врло брзо схватам да наш пут води ка Рисовачкој пећини.

Узаним пролазом кроз чибље, мимо главног улаза, увукох се у пукотину. Сда је преда мном био добро ми познат суђени ходник и мала врата на улазу у дворану.

У дворани овога пута није био ”ловац”. Млађи мушкарац је имао његов лик, али је био одевен као стари Египћанин. Цепао је стабљику неке биљке у траке, потом их је тањио, глачао и слагао у редове и лепио их неком смесом налик лепку. Испред њега већ су стајали комади таквог материјала по којима је нешто било исцртано.

”Хајде, хајде!! У нову дворану!”-наређивао је глас.

С десне стране налазио се улаз у још једну пространу одају у чијем средишту је седео старац дуге седе браде опет са лицем ”ловца”-писца. Око њега су у дугим белим одорама седели распоређени у круг младићи и нешто записивали.

”Хајде, хајде!”- наређивао је глас, а ја сам га као хипнотисана следила из једне дворане у другу. Свака нова бивала је уређенија, лепша, савршенија. У свакој од њих у по једном лику могла сам препознати лик ”ловца”.

Окружена сам била монасима у дугим црним мантијама са дугим брадама, који су погружени у молитву преписивали неке рукописе-са пажњом, без даха. Огромне тешке књиге стајале су на полицама са страна.

Нова дворана била је налик претходној. У њој се више није преписивало. Писана реч је путем штампарске машине излазила на светло дана.

”Хеј, ти! Погоди ко сам!-врати ме глас. ”Хајде, хајде! Још само мало!”

Осврнула сам се око себе. Било је око мене углађене господе, одрпаних просјака, младих и старих, али су до једног чинили исто-њихови папири су се невероватном брзином пунили словима, речима, реченицама.

Билиони речи, појмова лебдели су у ваздуху, кључеви су летели на све стране у новој просторији у којој сам се затекла.

Само један мали покрет руком био је довољан да ухватите коња, кућу, вилу, јелку, љубав, сан..све је било на дохват руке.

Пружала сам руке и додиривала речи, а оне су се играле, преметале стварајући изнова увек нешто ново.

Мудрост је плакала у углу, глупост се церекала на сав глас..

”Знаш ли сад ко сам ја? Знаш ли где си?”- проговори опет онај глас.

Села сам од шока. У глави су ми ударали бубњеви, шамарао ме ледени ветар, киша ми се сливала низ лице.

”Ја сам водиља!”-рече глас.

”’Ја сам идеја!”

”Једино је мени могуће да их све овако ујединим. Овде је и прошлост и садшњост и будућност. Ја их све држим на окупу.”

Зујало ми је у ушима као у кошници.

”Устај, устај!”- нареди идеја. ”Још једна просторија је остала”.

Бљесну светло пред мојим очима. Пећинске таванице неста, а полице са књигама протезале су се далеко у небески свод и крај им се више није видео.

”Представљам ти мој дом!-рече идеја.

”Изгледа као библиотека”, изустих.

”и јесте. То је оно најлепше што сам успела да подарим свету”.

***

”Мјауууу”, промешкољи се мачка поред мог уха и врати ме у стварност. Мора бити да сам бунцала у сну и да сам нешто чудесно сањала.

А можда и не??

Пред мојим очима је, у сваком случају, и даље титрала идеја.

Ирина Теодосић V3,

Основна школа ”Милан Илић Чича”