Светолик Ранковић рођен је у Великој Моштаници 7. децембара 1863, преминуо је у Београду, 18. марта 1899. године. Био је српски писац из периода реализма. Његов отац Павле у време рођења Светолика био је учитељ у Моштаници, а постао је свештеник након што се породица преселила у Гараше, село у крагујевачком округу, поред Аранђеловца. Нижу гимназију и богословију Ранковић је завршио 1884. у Београду, а потом је отишао у Кијев и тамо завршио Духовну академију. У Кијеву се Ранковић упознао са богословско-филозофским наукама и историјом руске и светске литературе, а највећи утицај на њега оставила су дела Толстоја, Гогоља, Гончарова, Корољенка и других руских писаца.
Док је Ранковић био на летњем распусту 1886. године, разбојници су напали породичну кућу и убили оца Павла, а мајку и остале мучили. Ранковић је успео да побегне, и доведе помоћ под околностима сличним онима које су описане у његовом делу „Горски цар“ када говори о хајдучкој похари газда Ђорђа.
Пошто је 1888. завршио Духовну академију Светолик се вратио у Србију и почео да ради као наставник веронауке у гимназији у Крагујевцу. Године 1893. премештен је на службу у београдској Богословији, а 1894. опет бива премештен, у Ниш. Године 1897. усталио се као гимназијски вероучитељ у Београду. Незадовољан својим несигурним статусом у звању привременог вршиоца дужности хонорарног наставника намеравао је да напусти струку. Године 1890. положио је професорски испит с радом „О црквеном беседништву“ са одличном оценом.
Године 1892. објавио је приповетку „Јесење слике“ у часопису Отаџбина. Од туберкулозе је оболео 1897. Опорављао се у Гарашима. Роман Горски цар писан нешто раније у Нишу је објављен као 38. књига „Кола“ Српске књижевне задруге. Спас од туберкулозе је 1898. потражио у манастиру Буково, где је писао свој други роман Сеоска учитељица. У јесен одлази у Херцег-Нови на лечење и тамо је довршио своју најбољу приповетку „Стари врускавац“ и започео свој трећи роман “Порушени идеали“. Матица српска је наградила Сеоску учитељицу, а Коларчева задужбина је награђује и узима за штампу.
Након смрти најмлађег сина 1899. прешао је у Београд, где је умро од “грудобоље” (туберкулозе) у 36. години живота. Предавао је до тада на београдској Богословији. Српска књижевна задруга 1900. године је као 62. књигу „Кола“ објавила рукопис Порушених идеала који је Ранковић завршио последњих недеља живота у самртној постељи.
Био је ожењен Босом са којом је имао троје деце.
Новине које је донела Ранковићева проза најчешће су се доводиле у везу са утицајем руских писаца. Сам Ранковић је, по повратку са кијевске Богословске академије, писао да „руски језик зна перфектно заједно са историјом руске литературе“, а од њега су остали и преводи Толстојеве Опсаде Севастопоља у Делу, Корољенкових текстова и неких мањих писаца.
Библиографија
Горски цар, Београд 1897
Сеоска учитељица, Београд 1898
Порушени идеали, Београд 1900
Слике из живота, Београд 1904
Целокупна дела I, II, III „Српски писци“, Београд, 1928
Сабрана дела I, II, Београд 1952