Слободан Данко Поповић рођен је на Преображење, 19. августа 1928. године у Аранђеловцу, у фамилији која води порекло од чувеног проте Атанасија који је 1804. године заклео Карађорђа и српске устанике. Гимназију је завршио у родном граду, а дипломирао је на Правном факултету у Београду. Иако по образовању правник, по занимању је био и остао запамћен као најпознатији српски прозни и драмски књижевник. Аутор је више романа, књига приповедака и есеја, радијских и филмских сценрија, од којих је најпознатији роман „Књига о Милутину“.

Од шездесетих година почео је да објављује приче и пише романе, књиге приповедака „Свечаности“ (1962), „Кукурек и кост“ (1976), романе „Чарапићи“ (1969), „Официри“ (1979), „Кућа Лукића“ (1980), прича о празним српским селима и расејању, „Књига о Милутину“ (1984), „Господари“ (1985), „Удовице“, „Свињски ујед“, „Конак у Каргујевцу“, есејистику и публицистику – «Време лажи», «Догађања и привиђења», «Неспокојни», «На крсту и раскршћу», «Сеобе старе и нове», „Божури и трње – Монографија о породици Џелетовић“, „Четири ветра – писма пријатељу у Торонту“ (2004) – актуелне огледе о нашој свакодневици и неспоразумима и збирка есеја посвећених сагледавању сложене друштвено-историјске ситуације у нашој земљи и националних проблема у издању „Прометеја“ и „Јефимије“. Прозу је објављивао по већини југословенских листова и часописа. Аутор је више радијских драма и филмских сценарија – „Чај од липовог дрвета“, „Хајдук“ (1980) Александра Петковића, настао по мотивима прозе Светолика Ранковића, а најзапамћенија остала је ТВ драма „Карађорђева смрт“ Телевизије Београд (1984). По тексту романа „Конак у Крагујевцу“ изведена је и позоришна представа.

Култно дело о Милутину, највеће дело о врлини, својевремено је проглашено као националистичко иако је заправо потресна антиратна прича о многонапаћеном српском сељаку. У штампи се појавило 1985. године, стидљиво, у издању „Књижевних новина“ да би до данас доживело четрдесет издања и тираж од преко пола милона примерака. Ново, броширано издање изашло је у јуну ове године у оквиру Српске књижевне задруге, институције, која већ дуги низ година негује и чува традицију српских писаца, њихових дела и целокупне српске поезије и прозе и у оквиру које је 2004. године „Књига о Милутину“ доживела јубиларно дивот издање. Као најаутентичнији писац Шумадије, у својим делима спојио је ратнике, државнике, уметнике и писце родног краја, истичу књижевни критичари.

Текстове је писао из главе народа и како тврде, успео да постигне ефекат поништавања ауторства. Историчар Мирослав Егерић је овај роман назвао требник етичности. У више наврата, Поповић је коментарисао популарност свог романа истичући да се ту не ради о фикцији, већ о свесрпском деди. Знамо да је више пута с поносом изјављивао да су му читаоци много пута писали како су Милутина “поклањали болеснима, стављали га у темеље куће и умирали са њим“. И у Француској је доживео много издања и велики успех. Сетимо се да је Данко Поповић чувао писмо Франсое Митерана којим га је француски председник обавестио да му је драго што је у Француској изашла једна таква књига и што „српски народ не заборавља своје болове“ и да је својевремено једна прфесорка која је изучавала Први светски рат, неколико примерака романа видела на гробовима српских војника на Крфу.

Лик шумадисјког Милутина који говори о свом животу, друштвеним приликама и усуду у којима је српски народ живео у двадесетом веку, постао је најуспелији лик српске књижевности. У једном интервјуу од 31. децембра 2007. године за „Глас јавности“, на питање новинара како би описао српског сељака на прагу 2008. године, данко Поповић је одговорио : „Оне који не живе у градовима, не бих могао ни да назовем сељацима. То је сад неки живаљ између села и града или можда са периферије града. На селу су остали старци, а оно мало млађих људи углавном је неожењено и не може ни да се ожени. Понеки стари момак доведе жену однекуд преко Дрине, или са југа Србије, а школе по мојој Шумадији немају ђака. Ако овако потраје, имаћемо више учитеља него ђака. Ствари тако стоје да не можемо знати где ће Срби бити за двадесет година. Народ смо који нема јасне изгледе на будућност. Немамо – или то само ја не препознајем будућност – ниједну политичку оријентацију која има визију, а без визије не може ни појединац, ни народ! Само гуске могу у маглу… ». Намеће се нужни закључак да је значајни књижевни опус Данка Поповића некако остао у сенци Милутина који се отргао од писца и постао врста шумадијске библије. Са ове временске истанце, може се рећи да је Милутин данас говор заборављених друштвених вредности.

Значајно је рећи да је Поповић добитник, иако малобројних, али значајних награда: «Стражилово», «Исидора Секулић», Смотре уметности «Мермер и звуци» и «Стефан Првовенчани» која се додељује за трајни допринос националној култури. Ово признање додељено му је средином августа 2007. године, а у име представника Већа овог признања, Тиодор Росић је изјавио да су «идеолошко-политичка искушења, затирање шумадијског села и страдање српског сељака после Другог светског рата у средишту тематско-мотивисаних Поповићевих опредељења». Милутина је назвао шумадисјким Давидом Штрбцем који је у својој аутентичности уписан у славолук највећих књижевних јунака и да је Данко Поповић заслужио да понесе ово високо признање и да се сврста у ред достојанственика управо због оног о чему је говорио јер се својим књижевним средствима и умећем сврстао у ред највећих писаца, истичући да «високо дело заслужује високо признање».

Оно што се намеће је да Данко Поповић ипак није био толико присутан ни после политичких промена. Многи постављају питање зашто «Књига о Милутину» већ није уврштена у ђачку лектиру, јер је чињеница да већина младог нараштаја ни не зна ко је заправо Данко Поповић, што постаје судбина многихих знаменитих српских писаца у последње време. Бројни критичари апелују на јавност да Данка Поповића треба ослободити «из идеолошки обојене пројекције сваке врсте» и да не смемо дозволити никакву игру са великанима српске књижевности.

После краће болести, Данко Поповић, упокојио се у 81 години, у четвртак, 7. августа 2009. године у Крагујевцу. У присуству великог броја поштовалаца, академика, књижевника, културних и јавних радника, Њихових Височанстава принца Владимира и принцезе Бригите, Матије Бећковића, Добрице Ерића, Вука Драшковића, Војислава Коштунице и других личности јавне и политичке сцене Србије, опело су служили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ шумадијски Јован са свештенством. Сахрањен је 11. августа у порти Буковичке цркве, неколико корака од своје куће и имања под Букуљом. Овом приликом, Митрополит Амфилохије је подсетио и на Милутина за којег је рекао да је «српски многострадални Јов кроз кога је проговорило биће овог народа, у којем су сублимирана сва распећа и падови кроз које је, током своје бурне историје српски народ пролазио, али и уздизања која је доживео кроз тајне покајања и враћања својим коренима».

Поводом издања романа «Књига о Милутину» у јуну 2010. године у Београду, седам књижевника, књижевних историчара и критичара одазвало се позиву главног уредника Српске књижевне задруге, Драгану Лакићевићу да учествују у несвакидашњем омажу Данку Поповићу под називом «Страница о Данку – страница о Милутину». Академик Матија Бећковић и Слободан Ракитић, професори факултета Стојан Ђорђић и Душко Бабић, критичари Миша Ћурковић, Слободан Павићевић и наш суграђанин, Владан Глишић, из рекације Двери српске, читали су и говорили по страницу текста о књижевном великану. Упечатљиве су биле Глишићеве речи о данима проведеним уз «Чича Данка» под његовом липом која је била «српска агора где је свака реч била тешка као олово», док је Бећковић говорио о сећањима на Поповића кога је упознао у Ваљеву пре 55 година и тада је први пут читао неке његове приче о људима чија су историја и географско порекло били неподобни. «Писао је упорно без успеха, а онда га је Бог помиловао и показало се да има неке више правде и доживео је тријумф са «Књигом о Милутину» То је било његових пет минута па је привукло пажњу читалаца на оно што је писао и пре и после», истакао је Бећковић, а критичарима пребацио што нису имали храбрости да одбране Поповићево дело. Српска књижевна задруга направила је овим поступком први потез у враћању дела и аутора на право место.

Народни музеј у Аранђеловцу установио је 2011. године књижевну награду „Данко Поповић“ која се додељује сваке године у оквиру манифестације „Под Данковом липом” за најбољу књигу прозе (роман, књига приповедака) домаћих аутора на српском језику, а под покровитељством Скупштине општине Аранђеловац.
У Београду је живео на Бановом брду, улица Пожешка 150, где је 2016. године постављена спомен-плоча.

Илија Хаџи-Милутиновић Гарашанин рођен је 16. јануар по јулијанском календару / 28. јануар 1812. године у селу Гараши код Аранђеловца, а преминуо је у Гроцкој, 10. јун (јк) / 22. јун 1874. године. Био је водећи српски државник, председник Владе, један од уставобранитеља који су 1842. године збацили кнеза Михаила Обреновића и творац Начертанија. Био је одговоран за војску, полицију, саобраћај и образовање, као и за цивилно чиновништво. Организовао је поштанску службу, отворио пољопривредну школу, војну академију и фабрику оружја. На различите начине, допринео је развитку и напретку Србије.

Био је син Милутина Савића, имућнога трговца. Гарашанин се школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну и био је неко време у Ораховици, где је научио немачки. Испрва је помагао оцу у трговини. Кнез Милош Обреновић га је узео у државну службу 1837. године и поставио за цариника у селу Вишњици, на Дунаву, а касније у Београду. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старешину, у чину пуковника. После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у Влашкој, где је био закупио неке мошеје. Године 1842. његов отац и старији брат, који су били на Вучићевој страни, погинули су у борби против кнеза Михаила. Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је 1843. Вучић морао, на захтев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до 1852. године. Био је један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена. Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима.

Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе. Заступао је чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. Сматрао је обичан народ неспособним штићеником државе. У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године 1848, за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио. После Петронијевићеве смрти 1852, постао је кнежев представник и министар иностраних послова, али је на том положају остао само до пролећа 1853. године.

Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за Француску, а не за Русију. Од 1856. до 1858. био је у Савету и када се после Париског мира кнез Александар Карађорђевић подао аустријском утицају, Гарашанин се окренуо против Кнеза. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код Порте, па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено поверење. Приликом Тенкине завере 1857, кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у заверу, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању Карађорђевића. Његова је заслуга и раздвајање Порте и Аустрије, које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега.

После Етем-пашине мисије (почетком 1858), постао је министар унутрашњих послова у Магазиновићевом министарству, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. Ушао је у владу с намером да отера Кнеза. Поред отпора Кнеза Александра и једнога дела Савета успео је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори Кнеза и за тај случај имао је припремљено намесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом Кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтео сам да заузме престо. Извесно је да се спремао да буде члан намесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га Французи спомињали као могућег кнеза.

Када је Светоандрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и уместо да бира намесништво, одмах успоставила династију Обреновића. Успостављење Обреновића било је извршено без знања Гарашанина. Одлучивши да избегне пошто пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтео да војсци изда наредбу и растера скупштину. После повратка кнеза Милоша, Гарашанин се држао по страни. Када је кнез Михајло ступио на престо, Гарашанин, кога је Михајлу препоручила Русија, постао је 1861. председник Министарског Савета и министар иностраних послова. Под Кнезом Михајлом Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике.

Прихватио је Михајлову идеју рата с Турском и живо је радио на склапању ратних савеза са Црном Гором и са Грчком. У исто време организовао је пропаганду на целом Балканском полуострву како би, чим Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа против Отоманске империје. За време његовога министровања, решено је градско питање и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.

Године 1867. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намераваној Михајловој женидби са Катарином Константиновић. Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Приликом Михајлове погибије 1868. године затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда.

Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој. Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку.

Светолик Ранковић рођен је у Великој Моштаници 7. децембара 1863, преминуо је у Београду, 18. марта 1899. године. Био је српски писац из периода реализма. Његов отац Павле у време рођења Светолика био је учитељ у Моштаници, а постао је свештеник након што се породица преселила у Гараше, село у крагујевачком округу, поред Аранђеловца. Нижу гимназију и богословију Ранковић је завршио 1884. у Београду, а потом је отишао у Кијев и тамо завршио Духовну академију. У Кијеву се Ранковић упознао са богословско-филозофским наукама и историјом руске и светске литературе, а највећи утицај на њега оставила су дела Толстоја, Гогоља, Гончарова, Корољенка и других руских писаца.

Док је Ранковић био на летњем распусту 1886. године, разбојници су напали породичну кућу и убили оца Павла, а мајку и остале мучили. Ранковић је успео да побегне, и доведе помоћ под околностима сличним онима које су описане у његовом делу „Горски цар“ када говори о хајдучкој похари газда Ђорђа.

Пошто је 1888. завршио Духовну академију Светолик се вратио у Србију и почео да ради као наставник веронауке у гимназији у Крагујевцу. Године 1893. премештен је на службу у београдској Богословији, а 1894. опет бива премештен, у Ниш. Године 1897. усталио се као гимназијски вероучитељ у Београду. Незадовољан својим несигурним статусом у звању привременог вршиоца дужности хонорарног наставника намеравао је да напусти струку. Године 1890. положио је професорски испит с радом „О црквеном беседништву“ са одличном оценом.

Године 1892. објавио је приповетку „Јесење слике“ у часопису Отаџбина. Од туберкулозе је оболео 1897. Опорављао се у Гарашима. Роман Горски цар писан нешто раније у Нишу је објављен као 38. књига „Кола“ Српске књижевне задруге. Спас од туберкулозе је 1898. потражио у манастиру Буково, где је писао свој други роман Сеоска учитељица. У јесен одлази у Херцег-Нови на лечење и тамо је довршио своју најбољу приповетку „Стари врускавац“ и започео свој трећи роман “Порушени идеали“. Матица српска је наградила Сеоску учитељицу, а Коларчева задужбина је награђује и узима за штампу.
Након смрти најмлађег сина 1899. прешао је у Београд, где је умро од “грудобоље” (туберкулозе) у 36. години живота. Предавао је до тада на београдској Богословији. Српска књижевна задруга 1900. године је као 62. књигу „Кола“ објавила рукопис Порушених идеала који је Ранковић завршио последњих недеља живота у самртној постељи.
Био је ожењен Босом са којом је имао троје деце.

Новине које је донела Ранковићева проза најчешће су се доводиле у везу са утицајем руских писаца. Сам Ранковић је, по повратку са кијевске Богословске академије, писао да „руски језик зна перфектно заједно са историјом руске литературе“, а од њега су остали и преводи Толстојеве Опсаде Севастопоља у Делу, Корољенкових текстова и неких мањих писаца.

Библиографија

Горски цар, Београд 1897
Сеоска учитељица, Београд 1898
Порушени идеали, Београд 1900
Слике из живота, Београд 1904
Целокупна дела I, II, III „Српски писци“, Београд, 1928
Сабрана дела I, II, Београд 1952

Пантелија Панта Луњевица рођен је 1840. године од оца Николе Милићевића Луњевице (1776–1842) војводе Другог српског устанка и блиског пријатеља кнеза Милоша Обреновића и мајке Ђурђије Чарапић (кћерке војводе Атанасија Чарапића). Породица Луњевица била је важна и угледна. Његов отац Никола, чувени трговац, са Милошем Обреновићем био је на челу Другог српског устанка. Женио се четири пута, а у последњем браку имао је шесторо деце, од којих су га надживели син Панта и ћерка Лена.

Панта је од оца наследио солидну имовину, био је чиновник а у својој 21. години оженио се Анђом Кољевић са којом је имао шесторо деце: Христину, Драгу, Николу, Никодија, Ђурђину и Војку (Ану). Оба Драгина брата су страдала са краљицом у Мајском преврату, а сестре су после тога напустиле Србију.

Најдуже је живела Војка Луњевица која је преминула 1975. године.

У породици Луњевица сматрало се да и женска деца треба да имају солидно образовање. Драга је била краљица Србије (1900-1903) као супруга краља Александра Обреновића. Рођена је у Горњем Милановцу, где је и завршила основну школу. Виши женски завод, познатији као „Церманкин зуавод“ завршила је у Београду. Учила је немачки и француски и показало се да има таленте за језике и писање. Оба талента ће јој помоћи у времену кад се нашла у финансијским невољама. Показала је нарочити смисао за учење језика. Много је читала и волела часове “мирне лектире”.
Панта се бавио политиком. Био је политичар, шабачки окружни начелник (од 1874. године) и једно време управник Београда. За своје савременике био је веома образован и радио је као војни официр и полицајац. Са својом мајком Ђурђијом, Панта је обновио манастир Вујан 1858. године, који је раније, 1800. године, обновио његов отац.
Био је одан династији Обреновић и либералима тог доба. Као и већина високих чиновника који су били на положајима у унутрашњости, купио је кућу у Београду, са надом да ће се једног дана преселити у Београд. Тако је и било, па се породица, 1884. године преселила у кућу у Ресавској улици. Преминуо је 1887. године.
Његовом заслугом основано је Аранђеловачко читалиште 1869. године. Дечје одељење Народне библиотеке „Свети Сава” у Аранђеловцу, основано 2017. године, носи његово име.