„Вонгар и сан другог света“ – вече сећања на Сретена Божића Б. Вонгара (1932-2026) оживело је успомене на овог светски познатог списатеља, антрополога, хуманисту и фотографа, а пре свега великог човека који је своје породично васпитање и наслеђе понео и пренео са собом у далеку Аустралију, скренуо пажњу на друштвене аномалије и постао истински борац за људска права Абориџина. Написао је више од 10 књига, био оспораван и награђиван, али и поред свега, остао свој, доследан свом наслеђу и који је после шест деценија боравка у Озиленду, до краја свог живота причао истим трешњевичким акцентом и језиком својих дедова.

Попут свевременог Времена сневања које је код Абориџина основ духовности, друштвене структуре и космологије, а за разлику од нашег линеарног схватања времена Прошлост – Садашњост – Будућност, Сретен Божић Б. Вонгар био је „учесник“ овог догађаја својом свеприсутншћу, јер смрт код Абориџина и није одлазак већ вечни прелазак и повратак у вечни циклус Сневања. Њихово схватање смрти дубоко је повезано са земљом и духовним континуумом који спаја претке, живе потомке и природу, а Сретен је то одлично знао и препознао наше сличности са тим далеким народом.

Тако је у читаоници аранђеловачке библиотеке призвао и окупио велики број поштовалаца његовог дела.

Време је за тренутак постојало само за Вонгара, Сневање о његовом животном путу и Сну о другом свету кроз приче Воја Станишића, директора београдске ИК „Јасен“ који је одмах препознао вредност онога о чему Сретен пише и објавио 7 његових књига, проф. Александар Петровић, уредник и приређивач Вонгаривих наслова, Мирјана Петровић, преводилац Вонгаривих дела, Душан Бањац, уредник Вонгарове збирке песама, кроз прочитана писма породице – сина Стефана, снахе Раде, синовица Сали и Миле, пријатеља и сарадника – проф. Бориса Трбића из Мелбурна и проф. Радомира Батурана из Барселоне, као и приче Аранђеловчана Војислава Веселиновића и Омера Петојевића.

Љубазношћу Слађане Божић Цветковић, Вонгарове синовице простор је украсио портрет Б. Вонгара, рад Гордане Вилотијевић, док је брачни пар Павловић који иначе живи у Сиднеју, Вонгаривим насловима на столу приложио оригиналну и аутентичну абориџинску дрвену посуду „Куламон“ осликану традиционалним радом у виду тачкица. Поред овог аутентичног аустралијског артефакта, сценографију стола улепшало је још једно симболично знамење – мапа Аустралије да осликаним абориџинским мотивима која је подно Букуље стигла из Аделаида од Весне Веселиновић, чија је мајка Врбичанка.

Поред фамилије, пријатеља и љубитеља Сретеновог лика и дела, вечери је присуствовала и Вонгарова комшиница из Аустралије која је са њим 30 година делила ограду и која је о њему имала само најлепше речи хвале.

Захваљујемо гостима и бројној публици што су својим присуством увеличали сећање на овог великог човека који је прославио и наш крај и своју земљу!

Слава му и хвала!