Библиотека је мој чаробни свет

    Лишће је шуштало тог тмурног новембарског поподнева под мојим ногама. Баре су се разлиле по тротоару и све је било некако суморно и сиво.

И не само тог дана….Боје су одавно биле нестале из овог света. Постао је црно- бели.

    Сретала сам људе крећући се улицама заборављеног града, али сви су корачали погнутих глава, а лица су им била прекривена маскама. Видела сам само тугу и страх у њиховом очима ако би који од случајних пролазника подигао главу, те би нам се погледи срели.

Зашла сам у једну уску уличицу покушавајући да дозовем слике на нормалан свет, али нису долазиле. Смењивале су их друге, треће, пете, али се оне обојене нису сналазиле да опстану чак ни у мојој глави.

    Ходајући тако бесциљно, наиђем на један путељак..подсети ме на онај на чијем је крају био океан.

Био је пун мокрог лишћа и рекло би се да њиме одавно нико није прошао.

Одлучна сам у намери да видим шта има тамо. Овде је и онако превише досадно. Толико досадно да ми се све време чини као да досада поскакује поред мене и руга ми се.

     На крају пута капија. Ипак није океан, насмејах се.

Веома је висока, тешка, од кованог гвожђа. Брава је зарђала и изгледа као да су прошли векови од тренутка када је последњи пут додирнута.

Покушавам да је отворим. Тешка капија зашкрипа.

  Двориште је било пространо, велико, запуштено. На једном  дрвету висили су остаци старе љуљашке, поред се налазио један рђом поједен тобоган, као тужни подсетник на дане када су се ту играла деца.

    На крају дворишта, стајала је кућа. Била је оронула. Делови фасаде су поотпадали, цреп поспадао на неким местима. Изгледала је напуштено.

   Одлучила сам да се поопнем степеницама до улаза, мада се степениште једва назирало под гомилом лишћа. Није било никаквог обележја, никаквог броја, никаквог звонца.. Капци су шкрипали на ветру ударајући о дебеле зидове.

    ”Ући ћу”, рекох себи, мада ни сама нисам знала шта тамо тражим.Врата су била претешка. Уз последњи делић снаге гурнем их свом силином и упаднем унутра готово наглавачке.

    Ооооо!!! Запахну ме мирис свежих тек испечених колача, а топлина ми прође целим телом.

Просторија је била огромна, али топла, пријатна. Ватра је пуцкетала у великом камину испред кога се отегао љубичасти мачак. Из те просторије небројено много врата водило је на све стране.

    И све је било тако шарено, обојено. Од повратка боја у моје очи срце ми залупа тако јако, јако. Искрице магије титрале су у ваздуху.

   Пред мене изађе старица. Имала је наочаре које је носила на пола носа, сукњу испод колена и танке, танке, мршаве руке у којима је носила гомиле онога што је у мом сећању било заведено под именом КЊИГЕ.

На лицу му заигра осмех.

   Погледала ме је испитивачки, проверавајући има ли шта сумњиво на мом лицу, а када није пронашла то што је тражила, рече:

    ” Хајде, брзо улази! Шта чекаш? Бирај једна врата и крећи!”

Направих читав круг око себе разгледајући то мноштво врата. Једна као да ме позваше и ја улетех унутра као да ме неко гурнуо с леђа.

  Ливада је била зелена, цветна. Лептири су разиграно летели на све стране. Врхови планина под снегом видели су се у даљини. Ваздух је мирисао на свеже биље и живот. Читав предео подсећао је на Швајцарску.

 Девојчица је трчала за дечаком који је скакутао за козама.

   ”Петре, сачекај ме!”, узвикивала је.

  ”Хајди, мораш да пожуриш!”, довикивао јој је босоноги дечак.

   Хајди??? Немогуће! То је био један од мојих омиљених романа, вероватно зато што је био међу првима које сам прочитала и успомена на њега била је сачувана.

   Трава је била мека под мојим ногама и окупана јутарњом росом па нисам успела да одреагујем када сам се оклизала и завршила директно у мрачном, влажном ходнику. Створење са роговима на глави ходало је на задњим ногама као човек, покушавајући да схвати ко се усудио да га узнемирава у његовом лавиринту.

    Ааааа, не, не, не!!!! Подишла ме је језа. Ово је Панов лавиринт, прва књига од које сам осетила истински страх док сам је читала.

Помисли брзо на нешто друго, сети се, сети се…Било шта, било шта…

   Преда мном се спустише лијане и руку ми пружи тамнопути дечак. Џунгла се просула пред мојим очима.

      Можда је требало само пожелети нешто ново и оно би се стварало истог трена. Постајали бисте део њега и схватали да је то онај тренутак који желите да траје вечно и да се никада не заврши.

     У једном тренутку сам само ударила у нешто. Био је то старији господин. Сударили смо се очигледно у истој причи.

У том трену огласило се звонце.

   ”Данашња посета је готова”, поново нам се обраћала старица која ме је и дочекала.

  Одједном се са разних врата почео окупљати свет. Било је ту људи различтих раса, узраста. Неки су били разбарушени, неки уплакани, неки задовољни са осмехом на лицу.

   Морам признати да уз магију која ми се дешавала нисам стизала да размишљам ни о чему.

    ”Господо, толико за данас! И не заборавите, уколико се сретнете са другим читачем у истој причи, оставите разговор за други пут. Никада му не нарушавајте читање. Сада ћете напустити просторије, наравно свако путем којим је и дошао. Не говорите сумњивим типовима о овоме. Ово је последње уточиште за срећу овог света и они што све кваре могли би да нам га отму. Књиге одавно више нису на цени у њиховим главама.”

   Међусобно нисмо проговорили ни реч. Сви су се разишли. Изађох у двориште. Људи ишчезнуше у незнаним правцима.

   Кренула сам према капији и тек сад уочих са њене леве стране под лишћем скривену стару таблу. Разгрнула сам лишће и видела натпис ”БИБЛИОТЕКА       ” Чаробни свет”.

     И заиста је то и била. Трчала сам сваког дана, враћајући јој се увек другим путем у нову причу.

Ту магија није престајала. Могли сте ићи где год сте пожелели, забране кретања нису важиле, у њој ни једна књига није била у изолацији, а посебне мере…Ипак је постојала једна посебна мера коју бисте морали предузети пре него што дођете. Морали сте научити да читате!

                                                                        Ирина Теодосић, IV1,

                                                   ОШ ”Милош Обреновић”, Аранђеловац