Данас нижа чланарина за децу поводом Светског дана дечије књиге

Међународни дан књиге за децу уведен je у циљу промоције дечје књижевности и читања како би се скренула пажња јавности на потребе најмлађих читалаца. У свету се обележава од 1967. године, на дан када је рођен писац Ханс Кристијан Андерсен.

Тим поводом, Дечије одељење Народне библиотеке “Свети Сава”, у петак, 2. априла, учлањује основце по промотивној цени чланарине од само 300 динара.

За предшколце и ђаке прваке чланарина је, као и до сада, бесплатна.

ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

У складу са Одлуком владе РС за сузбијање епидемије COVID-19, Народна библиотека “Свети Сава” ОБУСТАВЉА РАД СА КОРИСНИЦИМА у периоду од 17. до 20. марта 2021. године.

Хвала на разумевању. О даљим мерама ћемо вас благовремено обавестити.

ИЗМЕНА РАДНОГ ВРЕМЕНА

Поштовани корисници,

Због неповољне епидемиолошке ситуације у Народној библиотеци „Свети Сава“ у Аранђеловцу, радно време са корисницима је од 8 до 16 часова.

Захваљујемо се на разумевању.

О евентуалним даљим изменама ћемо вас благовремено обавестити.

Заблуде српске историје

„Да ли још увек верујете да је храбри Милош Обилић распорио турског султана Мурата И на Косову пољу? Можда је, заиста, највећи српски освајач, цар Душан, усмртио свог оца? Да ли је Дража Михаиловић био први устаник у Европи у Другом светском рату? Јесте, епископ Николај Велимировић је био заточен у злогласном Дахауу, али да ли је мучен, злостављан или је био у тзв. почасном објекту? Понављате ли још увек да Јосип Броз Тито није посетио Јасеновац?

Сличних питања, недоумица, непознаница или веровања има на прегршт. Познати историчар Дејан Ристић, првом и веома популарном књигом ,,Митови српске историје” научним доказима развејао је неке од наших најзначајнијих митова и вратио нас бистрим извориштима науке.

Овом књигом, сазданом на научним сазнањима и открићима, у 20 поглавља иде још даље, дубље, страственије и убедљивије да наше историјске заблуде и непознанице изнесе пред нас.“

Преузето са: http://www.vukoticmedia.rs/portfolio/zablude-srpske-istorije/

Мала књига о Јапану

„Која је била улога гејши? Одакле потиче уметност бонсаија? Када су се појавили први дрворези? Шта симболише бамбус? Какво је порекло кимона? Како се поздравља у Јапану? Од чега се састоји икебана? Ко је успоставио чајну церемонију? Која су то популарна јапанска јела? Зашто Јапанци обожавају планину Фуџи? Овај прекрасни мали албум, који ће очарати све заљубљенике у Далеки исток, приказује обичаје, сујеверја и велике церемоније Земље излазећег сунца.“

Текст преузет са: http://www.slglasnik.com/

Камиле су дебеле

„Ове 32 песме за размишљање размрдавају најтаниније нити логике и брусе оштрину ума, а тако се нешто у овој мери и на овај начин догодило први пут у историји поезије, још од када су први људи почели да неспретно набадају риме па све до савремених поетских бравура Горана Гоцића.

Само одабрани могу одмах да схвате у чему је поента ових песама за размишљање.

Провери да ли си међу њима!

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК: 32 ЗАГОНЕТНА ПИТАЊА О ЖИВОТИЊАМА

Загонетна питања представљају иновативни концепт питања која покрећу процес разиграног размишљања, промишљања разних могућности, проналажења алтернативних идеја и решења, повезивања свега што се зна и претпоставља. Чик пробај да брзо решиш неко од њих!“

Текст преузет са: https://www.laguna.rs/n4783_knjiga_kamile_su_debele_laguna.html

Године врана

Наш народ а вероватно и многи други не воле баш вране – оне су црне, мрачне, тешко их је отерати и обично доносе несрећу. Због тога наслов књиге наговештава туробну причу – а каква би и могла да буде у време пред ослобођење Београда 1918. године, када је још увек под аустроугарском влашћу, када је на снази полицијски час, преки суд, када гладом харају хладноћа, глад и смрт.

Мајсторски написан роман, речником толико богатим да оставља без даха. Реченице јаке, упечатљиве о којима се дуго после тога размишља – ево само једног примера који може да опседа данима “Остаци жене лежали су на леденој цигли”.

Рецензија на полеђини књиге (написао директор издавачке куће Вукотић медиа, Манојло Вукотић) даје кратак увид у радњу романа и на самом крају закључује реченицом са којом ћете се лако сложити: “То је ромачина каква одавно није поклоњена српској литератури”.

Читајте. Уживајте у богатству нашег језика којим тако суверено влада Синиша Ковачевић.

Данијела Миловановић, библиотекар

Непремостива близина

Три коаутора створила су уверљиве тинејџерске ликове с емотивном зрелошћу одраслих, а ипак нису изгубили циљну групу. 

Замислите да волите некога кога никад не смете да додирнете… 

Вил је леп, паметан и неодговоран. Његов живот се врти око бунтовништва и пркошења правилима.

            Ипак, ово двоје тинејџера имају нешто заједничко: цистичну фиброзу. Обоје су свесни да су им дани одбројани и свако се бори против тога на свој начин. Стела покушава да објасни Вилу колико је важно да се придржава третмана и бори за сваки дах. Вил покушава да објасни Стели да је боље живети стварно макар и накратко него животарити годину-две дуже. Чини се да је компромис немогућ с обзиром на њихове различите природе.

            Осећања која се рађају међу њима уливају наду. Међутим, Стела и Вил морају увек да буду удаљени бар два метра због опасности од унакрсне заразе, која би била погубна за обоје. Могу ли да украду неизлечивој болести бар пола корака кад већ не могу да се дре за руке или загрле, а камоли пољубе? 

Кућа хиљаду маски

„Шта је то пријатељство? Од каквог се ручка топе обрве? Шта то има између две тишине? Ко је Ханибал Први? Да ли је искоришћена шибица и даље шибица?

Девојчица Ефи одраста без родитеља и живи код тетке. Али стварност има многа лица… и многе маске.

Кућа хиљаду маски је бриљантан роман, саткан од оригиналних поетских цртица од којих је сачињена танка линија живота између игре и самоће.“

Преузето са : https://www.laguna.rs/n4259_knjiga_kuca_hiljadu_maski_laguna.html

Рад Василија Пантелића – прво место на конкурсу “Месец књиге 2020” у категорији средњих школа

И Прометеј је ишао у библиотеку

Колико год ми то тешко падало, имам потребу да вам свима исприповедам о необјашњивом сусрету који ми се догодио пре неког времена.

Искрен да будем не знам зашто, али сви чудни сусрети које сам доживео догодили су ми се у библиотеци. Не сећам се како ни када сам доспео ту. Али зато се врло добро сећам да су полице биле празне. Сасвим празне. Нигде ниједне књиге. И тако сам лутао библиотеком, и хватала ме је некаква језа. Али нисам се јежио од оног чудног осећаја да нисам сам, већ од осећаја да јесам. “Зашто се замараш?” Заледио сам се. Василије, смири се. Прошао си ово већ два пута. “Да, знам, прошао си ово два пута, али ово је другачије.” Окренуо сам се. Наслоњен на празне полице с рукама у џеповима стајао је младић. “Шта је ово?” “Ово? Библиотека.” “Да, толико могу да видим. Зашто је празна?” “А чекај сад, јеси са мном ноћас нашао да се шалиш?” “Не, ја сам озбиљан.” “Тражиш инспирацију за рад колико ја знам. Е зато ћемо сад ти и ја лепо да прођемо књижевност од кад је света и века па до дана данашњег.” “Мислим да стварно нема потребе да-” “Јел знаш о чему да пишеш?” “Не.” “Онда ти препоручујем да ме слушаш. Које је најстарије књижевно дело?” “Еп о Гилгамешу?” “Врло добар. Ево га.” И стварно, када сам погледао, на полици је стајао Еп о Гилгамешу. “Видиш, Еп о Гилгамешу је дело старо три хиљаде и деветсто двадесет година. А ето и дан данас можемо да се у њему пронађемо. Људи су одувек хтели да испричају неку причу. И увек се та прича сводила на једно: на човека. Људи су се од памтивека бавили сами собом, и својим ставовима, поступцима, и веровањима. Свако од нас има неку причу коју жели да исприча. Али поред ње, има и причу коју опет не жели да никада исприча никоме. Ту причу чува дубоко у себи. И дођу тако ноћи кад та прича исплива на површину. Али човек се не да. Задржава то за себе. Понекад се уздржи. Понекад заплаче. Али не да се. Сви ми имамо неку причу која нас мучи, али коју не желимо да пустимо. Него да се вратимо на оно што треба. И тако, од Епа о Гилгамешу су пролазили векови и векови… Написане су на хиљаде књига. И у средишту сваке је човек. То се није променило. Допусти ми да ти објасним. Ко је био Прометеј?” “Син Јапета и Темиде, створио људе из блата, украо ватру са Олимпа, због тога је Зевс наредио да га Хефест окује-” “На Кавказу, где му је орао Етон кљуцао јетру сваки дан, да, знам целу причу. Не питам ја тебе то. Протумачи поново моје питање: Ко је био Прометеј?” Ћутао сам. “Размишљај. Шта је то што га чини тако великим?” “Жртве које је подносио за људе?” “Тако је. Он се огрешио о богове и украо ватру да би је донео људима, због чега је патио у оковима на Кавказу. Он је људе научио многе ствари. Шта је уствари он?” “Он је оличење храбрости.” рекох. “И истрајности, упорности, пркоса, жеље за слободом и напретком. Жеље за животом.” “Ето. И то што си испричао је поента свих књига икада написаних: човек. Човек, и човекова жеља за слободом и животом. Његова храброст, истрајност, упорност, његов понос и пркос. Хајде да одемо корак даље: све то имаш и у музици. Хоћу да ми то докажеш. Изволи.” Он показа руком иза мене. На једној од полица лежала је гитара. Узео сам је. “Хајдемо напоље.” рече младић. “Боље ћеш се чути.” “Али како мислиш да изађемо?” “Па на врата, какво је то питање?” И стварно, врата су била откључана.

Шетали смо кроз парк. Био је мркли мрак. “А видиш, кроз историју је тако много људи чинило добра дела, тако много људи се жртвовало попут Прометеја. Погледај само нас, и све ће ти бити јасно. Кнез Лазар, Милош Обилић, и остали витезови. Карађорђе. Стеван Синђелић. Војвода Мишић. Уствари, нису то били само велики људи. Сви ратници који су нас од памтивека храбро бранили и дали своје животе били су попут Прометеја. Хајдуци, за време Турака. Људи који су се бунили против Нациста. Сви су они попут Прометеја. Нису дали да се угаси наш пламен. И на њих треба да се угледамо. Јер у сваком од нас постоји Прометеј. Зато морамо да се боримо, и да чувамо ватру коју нам је дао.” Били смо сами. Нигде живе душе. “Језиво, зар не?” упита ме младић. “Молим?” “Осећај самоће.” “И не баш.” одговорих. “Нисам очекивао да има некога у парку у ово доба.” “И да јеси, узалуд би се надао. Нема никог. Сами смо.” “Да, видим.” “Не, ниси ме разумео. Град је празан. Ту смо само ти и ја.”

Утрчао сам у прву зграду на коју сам наишао и ушао у сваки стан. И у сваком ме је дочекала само тишина. Изашао сам назад на улицу и прешао у парк. Младић ме је чекао на сцени. “Дођи овамо горе.” Пружио ми је гитару. “Сећас се шта сам ти причао?” “Да.” “Хајде онда. Отпевај ми песму.” Стајао сам, и да будем искрен, нисам знао коју бих песму одсвирао. “Хајде. Можеш ти то.” Окачио сам трзалицу о палац. И одједном сам засвирао, сасвим несвесно. Затим сам почео да певам:

I was a highwayman

Along the coach roads I did ride

With sword and pistol by my side

Many a-young maid lost her baubles to my trade

Many a-soldier shed his lifeblood on my blade

The bastards hung me in the spring of twenty-five

But I am still alive.

I was a sailor

I was born upon the tide

And with the sea I did abide

I sailed a schooner round the Horn to Mexico

I went aloft and furled the mainsail in a blow

And when the yards broke off they said that I got killed

But I am living still.

Затим сам застао. Нисам могао да наставим. “Ето видиш. Све си схватио.”

Поново смо стајали у библиотеци. Овога пута све полице биле су пуне књига. “Ето, и то смо прошли.” “Реци ми: Јесу ли врата од почетка била откључана?” “Јесу.” “Значи могао сам само да изађем?” “Јеси. Али ниси покушао. И ту је грешка. Знао си да си већ прошао ово, и да су врата сваки пут била закључана. Зато ниси ни покушао да их отвориш. А требало је. Мораш да покушаваш поново, и поново, и поново. Увек. Зато нам је Прометеј дао ватру. И с том ватром је део себе усадио у сваког од нас. Та ватра у нама је све оно о чему смо малопре говорили: и храброст, и истрајност, и понос, и пркос, и жеља за слободом и животом. И понекад, кад на нешто од тога заборавимо, књиге нас на то подсећају, и помажу нам да то поново пронађемо у себи. Деси се понекад да неко од нас пожели да оде одавде. Деси се понекад да неко ту своју жељу оствари. И тиме угаси део великог пламена који сви заједно чинимо. И то је погрешно. Човек то не сме да ради. Тај пламен нас све држи овде. Без тог пламена ми смо непостојани. Немамо смисао. Ја то схватам тек сад, кад сам отишао.” “Где си отишао?” “Онде одакле се нико није вратио.” Месечина уђе дубље у библиотеку и ја по први пут добих  прилику да јасно осмотрим човека који је стајао предамном. Почео сам да плачем. “Зашто?” Насмејао се. “Немој да плачеш. То ништа не решава. А одговор на то зашто свакако неће помоћи. Само ће увећати бол.” “Јесте ли свесни коју сте празнину оставили у свима нама који смо вас познавали?” “Јесам. Јесам, итекако. Али сад је касно. Приметио сам да користиш трзалицу.” Он из свог џепа извади моју трзалицу. “Да ти дам савет: Сваки пут кад помислиш да ти је потребна, зарежи је мало.” Из другог џепа је извадио ножић и рецнуо је. “Ићи ће ти много боље без ње. Веруј ми. Иди сад. Имаш рад да напишеш.”

Сећам се да сам га загрлио. И сећам се да нисам желео да га пустим. И сећам се да се широко насмејао и рекао “Збогом, док се не сретнемо поново.” Затим је ишчезао, а ја сам се пробудио.

Схватио сам да сам поново заспао за компјутером. Тргао сам се. Нешто ме је боцнуло у груди. Из џепа од кошуље сам на моје изненађење извукао своју трзалицу. Имала је зарез на себи. Стегао сам је, и док сам плакао чинило ми се да негде у даљини чујем музику, и стихове:

They buried me in that great tomb

that knows no sound

But I am still around.

I’ll always be around

And around

And around

And around

And around…

Post Scriptum за читаоце:

Откад је постао свестан себе, човек је имао две жеље: за слободом, и за животом. Као што је мој професор приликом овог чудног сусрета рекао: Деси се понекад да неко од нас пожели да оде одавде. Деси се понекад да неко ту своју жељу оствари. И тиме угаси део великог пламена који сви заједно чинимо. Нико  никада није пожелео да просто оде. Нико никада није изгубио вољу за животом. Људи желе да побегну од нечег, и дође тренутак када не виде други начин. Али увек постоји начин. И својим одласком они несвесно гасе део тог нашег великог пламена. Али и поред заувек угашене ватре и празнине у свима нама, они остављају и успомене кроз које вечно живе у нама. Песма “Хигхwаyман” то описује на један суров и у исто време предиван начин. Због њих, због оних који су отишли, ми тај пламен треба да чувамо. Треба сваког дана да се боримо да опстанемо. 

Нисам завршио песму, а сада је веома добар тренутак да то учиним. Као што је Кеш отпевао, гледајући у будућност:

I fly a star-ship

Across the Universe divide

And when I reach the other side

I’ll find a place to rest my spirit if I can

Perhaps I may become a highwayman again

Or I may simply be a single drop of rain

But I will remain.

And I’ll be back again.

And again

And again

And again

And again

Василије Пантелић, I / 10

Трећа Београдска гимназија, Београд