Рад Исидоре Миловановић – прво место на конкурсу “Месец књиге 2020” у категорији виших разреда

Библиотека је бескрајна прича

   Неограничено, вечно, бескрајно… Ове наизглед једноставне, али  вредне речи, навеле су људе током векова на размишљање. Како поступити, шта треба урадити да би био главни лик у једној бескрајној причи? Како дозволити да те она у стопу прати, као и ти њу?

   Сви ми трагамо за бескрајношћу, али не за оном о којој смо до скоро читали  у бајкама као деца. Тражимо бескрајност у нашем срцу, желимо је осетити и доживети…

     Затварам очи, дозвољавам машти да ме  одведе. Поклоним јој се из поштовања, као да ми је спасила живот, а да сам јој ја дужник. Али не, машта није таква, она не тражи услугу за узврат, њен је циљ  да, док маштам, осетим искреност и дуготрајност – бескрај. Кад је замолим да своју енергију подели са мном, она зачара моје вене, дозволи да кроз њих тече њена унутрашња снага, њена душа. Видим библиотеку, али не обичну, већ једну посебну, какву је само моја машта саградила. Изгледа ми као да је из деветнаестог века. Старе књиге, стари списи, књига коју претходни читалац није лепо вратио на место, па су се странице савиле. Саме полице изгледају старо, али не оронуло, као да су захвалне претходним читаоцима, али и поносне што се иза њихових стаклених витрина налазе дела чувених светских књижевника. Неки од њих тада нису имали славу, већ само жељу и наду, која их је касније одвела на заслужено место, на листе чувених светскох писаца, али и у  бројна срца читатеља.

   Да ли  сам ја пронашла своју бескрајну причу у свом кутку маште, у библиотеци која само постоји за моје очи, само за мене, али  где сам осетила мир и спокој?

   Ходајући кроз ходнике своје измишљене библиотеке пробала сам провући прсте кроз тврде корице књига, удубљења и испупчења на којима се налази име писца и назив дела. Осетила сам удубљења, осетила сам твд и крут материјал страница, опазила сам и по неку мрљу од мастила. Пронашла сам и нове полице и нове ћошкове где бих се завукла и читала унедоглед. Ништа ми није указивало на то да је ово фантазија, јака жеља маште и ума. Захваљујући њиховој снази, осетила сам као да је све стварно. И јесте било, али само за мене, само за моје руке и мој додир, само за моје очи.

  Кроз главу, неопажано, али и спретно, као када се вук прикрада плену, појављивала су ми се питања. Да ли је ова библиотека она права, она помоћу које ћу се осетити неограничено, она која ће оставити  дубок траг на мени, она са којом ћу се повезати?

   Сумња да ово место, које сам волела, место које ми није само пружало уточиште и бег од стварности, већ место коме  сам осетила да припадам, није оно право, оно једино, усадила ми се у главу. Осећала сам се збуњено, несигурно, сумњала сам  у своје сопствене одлуке и размишљања. Разум и осећања водила су борбу у мени, ја сам била циљ борбе и ратовања. Разум је причао да ова бајковита библиотека не може бити она права, а осећања су мислила другачије. Свако је желео  да ме привуче на своју страну и самим тим победи у борби. Нисам желела да станем ни на чију страну, и разум и осећања била су донекле у праву. Да би се борба завршила без последица, окончала сам је  и послушала своја најдубља осећања, она осећања која нису искварена, која чуче у свакоме од нас, а да их ми и не примећујемо.  Она су ми и објаснила да ова библиотека може бити бескрајна прича, али не за већину људи, већ само за мене. Она ће бити моја, а ја ћу бити њена.

    Бескрајност се огледа у нечему што нема краја, у нечему где ћемо бити слободни, без граница. Ја сам осетила бескрајност у својој библиотеци, где није  било препреке која ће моја осећања спутати и затворити. Она су била вечна, трајна, могла су се слободно кретати, јер пут до мог срца није био ограничен бедемима, већ је био отворен за моју библиотеку. Допустила сам библиотеци  и њеним чарима да ми уђу под кожу, да их осетим и да помислим на њих у свакој секунди. Била је присутна у мом животу, не само у мојој глави и мојој машти, већ и у срцу. Доказала је да, иако је плод моје маште, неће остати само у њој, већ ће пронаћи  пут до мог срца и допустити мојим осећањима да полете, да буду слободна, безгранична. Иако тога нисам била свесна, иако нисам осетила њен труд да продре до мог срца, осетила сам крајњи резултат. Осетила сам нас, осетила сам нашу повезаност, али и осећања која је она пробудила.

   Наша блискост потекла је из различитих извора.  Требало је  времена  да се они напуне свим доживљајима  и осећајима који  су нас окруживали за време авантуре. Један од извора спајао нас је у једну целину помоћу свих њених књига. Помоћу дивних речи писаца и осећања која писац није јасно ставио на папир, већ их је дочарао кроз саме ликове. Библиотека ме је спојила и са самим писцем, са његовом срећом и тугом, успехом и неуспехом. Могла сам уочити и осећања претходних читалаца. Видела сам  мрље од суза на страницама, што је значило да је читалац пре мене плакао  над тим делом, а тамо где их није било, могла сам замислити срећно и озарено лице. Оно најдраже, најбитније за мене јесте да ме је библиотека научила  правим вредностима. Показала ми је да чак и у књигама ликови нису савршени.  Биће негативаца, биће неправде и лоших поступака, али ће увек бити и људи сличних  мени. Људи чија осећања неће бити искварена, већ искрена из дубине душе.  

     Библиотека ће бити бескрајна прича све док наша осећања буду чиста и дубока, без границе која ће нам стати на пут.  Све док је веза са библиотеком  јака и безгранична, па самим тим и веза са писцима и  њиховим главним јунацима, имаћемо бескрајну причу у којој нећемо бити главни лик, јер то није важно. Важна је повезаност коју ћемо осетити и која неће престајати, већ ће само расти и све више пунити наша срца љубављу и вечношћу.

                                                                    Исидора Миловановић,  8/ 2

   ОШ „ Светолик Ранковић“ , Аранђеловац