Наш народ а вероватно и многи други не воле баш вране – оне су црне, мрачне, тешко их је отерати и обично доносе несрећу. Због тога наслов књиге наговештава туробну причу – а каква би и могла да буде у време пред ослобођење Београда 1918. године, када је још увек под аустроугарском влашћу, када је на снази полицијски час, преки суд, када гладом харају хладноћа, глад и смрт.

Мајсторски написан роман, речником толико богатим да оставља без даха. Реченице јаке, упечатљиве о којима се дуго после тога размишља – ево само једног примера који може да опседа данима “Остаци жене лежали су на леденој цигли”.

Рецензија на полеђини књиге (написао директор издавачке куће Вукотић медиа, Манојло Вукотић) даје кратак увид у радњу романа и на самом крају закључује реченицом са којом ћете се лако сложити: “То је ромачина каква одавно није поклоњена српској литератури”.

Читајте. Уживајте у богатству нашег језика којим тако суверено влада Синиша Ковачевић.

Данијела Миловановић, библиотекар

Нова књига, настала из пера Фредерика Бакмана, аутора бестселера „Човек по имену Уве“, је тужна и истовремено дивна животна прича великог срца, испричана једноставним, али моћним речима.

Књига, која по речима аутора није требало да буде књига, постала је и више него то – подсетник да да вреднујемо мале ствари у животу јер су оне заиста важне.

 Ова предивна кратка прича приказује емотиван однос оца и одраслог сина, као и деде и његовог унука Ное. Написана са разумевањем и емпатијом, представља нежан приказ борбе старог човека да задржи своје најдраже успомене, као и начина на који његова судбина утиче на његове најближе.

Карактеристика новог романа Миомира Петровића „Black light“ (Црна светлост) је, поред инсистирања на енглеском наслову и потпуна промена жанра у односу на досадашње стваралаштво овог савременог, популарног аутора. „Black light“ је дистопијски роман што значи да се његова радња дешава у блиској будућности, уз напомену да је таква будућност последица догађаја у нашем добу, којих (до сада) није заиста и било. То је нека од верзија могуће, блиске будућности.

Роман почиње као кримић – још један искорак из историјских, породичних сага на какве смо навикли – пред неколико очевидаца, који су се трудили да сакрију да су очевици, је пала и убрзо и умрла непозната жена и сада сви плету своје верзије догађаја. Главни јунак, који сазнаје све те верзије је човек кодног имена Ласица, који издржава казну због борбе у побуњеничким редовима. Кажњен је да живи потпуно сам, заувек одвојен од породице на ограниченом делу Дорћола, у Београду, који контролише Поредак, као и највећи део остатка света. Поредак челичним стегама и драконским казнама управља својим територијама и да би опстао, укида све слободе, од слободе кретања у одређено време и у одређеним границама до одабира ТВ канала и обавезног праћења истог.

Одлично написан, роман је до краја неизвестан у погледу субдине главног јунака, Београда, Европе па и света јер, да наведемо реченицу из књиге: „шта урадити када не можете да издржите више а нема гаранције да је победа могућа?“