Лов на лабудове

Када смо били на средини речног тока, галама и та, на тренутке весела оријашка игра која је повезивала људе дошла је до свог зенита.

И сам сам сваки пут током лова на лабудове, макар на трен осећао исти омамљујући занос као оне године када су побуне ницале једна за другом широм Европе. Нисам превише често одлазио у лов на лабудове али учинило ми се да до овог јутра никада нисам видео толики број људи на реци. Биће да су сви желели да искористе последње топле дане након којих ће наступити кишна зима .

Наједном су људи из других чамаца ослободили стега свакодневног: не баш сви али свакако ловци који су у формацијском смислу предводили флоту којој су се ту и тамо придруживали индивидуално поринути чамци попут нашег. Предводник, неки високи старији мушкарац на прамцу чамца који је био крцат ловцима, скинуо је јакну и кошуљу, остао наг до паса и потом на главу ставио препарирану и издубљену главу мрког медведа. У трену је од ње начинио првосвештеничку маску и почео да предводи ритуалну поворку других чамаца. Касније су ми рекли да је то некадашњи реморкерски навигатор Луке Београд, извесни Благоје Момчиловић кога су звали Берсеркер .

Многи, прво целокупна посада његовог чамца су му се придружили у навлачењу маски и ускоро је у околним чамцима било вукова, лисица, јелена капиталаца, овнова, авети са животињским главама и људским телом. Чопор је кренуо. Читавом сценом је доминирао глас предводника.

– Хеееј! Хеееј! Ловци, мученици, сапатници, другови, лабудари… Почињемо! – првосвештеник ритуала је урликнуо неким наднаравним гласом, снажним а опорим, истовремено а затим одмах, готово не узимајући ваздух започео некакву неразумљиву тужбалицу.

Остали ловци су прихватили његов неразговетни спев, нешто између притајеног лелека и радосног појања у славу рађања природе и ускоро је људски мрмор прерастао у организовану песму у славу мени непознатог култа. Сви смо, иако смо Цакић и ја мирно посматрали шта то раде људи у околним чамцима, на неки начин постали део чопора који ће као у препотопска времена ускоро осетити мирис крви.

Не могу да порекнем, тај занос је био веома примамљив. Али, на моје изненађење, читав ритуал прекинут је нагло. Све је као по наредби престало онда када се флота чамаца приближила обали Великог ратног острва. Знали смо да нећемо пресрести јато уколико не будемо били веома тихи. Тако је препловљавање друге половине водене масе на путу до друге обале изненадно протекло у тишини. Већина ловаца ловила је бамбусовим штапом са омчом али је ту било и организованијих посада са мрежама.

Нашим чамцем је управљао Цакић и само сам веслао, препуштајући њему, искуснијем ловцу да пилотира. Увек би ме обрадовало како су до малочас разуларени људи наједном, у близини плена, попут ловачких паса мењали своју природу. Од тог тренутка сам могао да уочим како су се и на немаскираним лицима ипак појавила “маска”. Била је то потпуно друга врста маске од оних животињских. Можда је била и ужаснија од препарираних животињских глава. Ушавши у прамен тишине полегали смо колико смо могли по подовима чамаца. Гримасе су се уозбиљиле, притајено дисање претварало их је људска лица у лица звери истовремено уплашених и спремних за угриз. У новонасталој тишини заиста смо се претворили у ловце.

Како се магла још увек држала на обалама Великог ратног острва ушли смо у беличасте коврџе, свако својим чамцем и ускоро се међусобно нисмо могли видети. Стратегија је била добро увежбана а удео у њој имала је и ЕАЦ, у народу прозвана као светска војска.

Када се један од наших чамаца (Цакићев и мој или неки други, у густој магли скоро да ништа нисмо видели) превише приближио обали острва на коме је била војна база, зачуле су се сирене. Њихова продорна какофонија нас је пренула и на трен прекинула занос. Из десетина звучника одаслат, опори звук нас је све опколио. Звук упозоравајућих сирена ЕАЦ-а могао се и физички осетити, нешто попут ветра испод коже.

Потом је из магле испливало на десетине белих лабудова. Почели су да пливају између чамаца без страха, чинило се не из потребе за бегом колико из нехаја. Елегатне, грациозне птице као да су само желеле да се достојанствено изместе из приобаља. Клизиле су површином реке као да лебде изнад воде не хајући за маскиране и немаскиране ловце. Онда смо и ми, у тишини, окренули чамце и веслачи су завеслали назад ка средини реке пратећи тихе птице.

Ту су се чамци раздвојили у стрелце и почео је рад арканама и штаповима. Како је лов одмицао тако се појачавао жагор људских гласова: зачуло би се одушевљење због нечијег доброг улова. Ретки су били они лабудови који би бежали. Још ређи они који су се бесомучно борили да остану на слободи. Ту и тамо, дешавало се да се неки део јата понаша сасвим непредвиђено, да пружа отпор. Ипак, велика већина птица само је презриво гледала ка чамцима и на неки необичан начин, могло би се рећи допуштала да постану улов. Када би се једном омча затегла око њихових грациозних белих вратова допуштали су да их вучемо где год хоћемо и постајали су потпуно кротки.

Говорило се да су европске реке одавно радиоактивне због испуштања индустријског отпада из погона великих корпорација и да је то разлог, како за толики прираштај птица тако и за њихово крајње помирљиво понашање. Та прича је могла да буде тачна јер су изворе питке воде у Европи одавно покуповале те исте корпорације. Загађене реке би им користиле јер више нико не би могао да прерађује воду из великих токова и сви кантони су морали да купују питку воду за своје житеље . Ипак, то можда и није била истина јер се ниједном нису оглашавали ручни гајгерови бројачи. Уосталом, трпезе пробирљиве светске елите, које су скупо плаћале балканске лабудове сигурно не би ризиковале када је исхрана у питању.

Сат, сат и по касније лов је био готов. Цакић и ја смо се упутили назад ка Дунавском кеју. Пловили смо праћени од стране седам лабудова средње величине, наших “заробљеника” које смо, као да је реч о кућним љубимцима везали са ограду чамца и сада су смерно пливали куда смо и сами кретали. Надомак дорћолске обале, Цакић је престао да весла.

– Сачекаћемо, комшија, да прође гужва на откупу па ћемо онда, важи? – рекао је хитро, као да је предосетио да желим да поразговарамо о јучерашњем инциденту и да је мој полазак у лов био само изговор.
– Наравно, где ја то могу да журим? – рекао сам суво.

Запалили смо по цигарету. Владан је допустио да река лагано носи чамац. Након три-четири минута поново би завеслао ка кеју па пустио. Речју, стајали смо у месту.
– Ти си био у рату, комшија, хапшен си, кажњаван… Кажи, шта је то било јуче? – пљунуо је у воду.
– Не знам. Убила се жена, ваљда… – намерно сам изговорио оно у шта је веровала Јелена Милашиновић али не и ја.
– Дај, мајке ти, убила се!? Па бацили су је из хеликоптера. Полиција ју је уцмекала! – био је изнервиран.
Онда је поново заћутао.