Владан Цакић је могао имати око четрдесет пет година, дакле био је нешто млађи и никада није био у рату. Ипак, изгледао је старије и оронулије од мене. Пре окупације био је таксиста. Помало класична дорћолска прича: син јединац из скромне породице, да ли му школа није ишла или он у школу није ишао… тек, таксирање по Београду за њега је представљало ону танану линију између ничега и нечега. Помало дрзак, ни у један колектив није успевао да се уклопи и таксирање је представљало логичан избор. Сам себи газда, занимање часно ако га часно обављаш, без неке велике филозофије. Ускоро женидба за девојку из краја, ускоро двоје деце. Једино што је заиста драматично испретурало његов живот било је одузимање дозволе за таксирање.

Добро, можда то и није било баш тако једноставно: обрео се, наиме, једног поднева на улици и својим пежоом покупио три Аустралијанца са спортским торбама. Претпоставио је да је реч о ручном пртљагу. Ни мање ни више него три Аустралијанца!, не једном је препричавао своју тужну причу. Мислио је да ће желети до аеродрома. Ипак, тражили су да их одвезе до железничке станице. Сам је говорио да му је било чудно што су затражили да прође станицу у Прокопу и заустави кола на почетку Хајд парка, на граници Сењака и Дедиња, једне кишне вечери када човек ни пса не би пустио напоље. Како се касније присећао они су, чим су платили, онако бучни, полупијани и добро расположени шмугнули низ блатњаву падину назад ка Прокопу.

Када је у зору следећег дана снажна експлозија уништила читаву железничку композицију у зимовнику, којом приликом је страдало и неколико перона нове централне железничке станице (у експлозији је погинуло шесторо људи), Владану је док је слушао вести на радију синуло кога је, у ствари, превезао. Двојица Аустралијанаца су на крају ухваћени на кантоналној граници, један је одмах убијен, други је још увек робијао у затвору на Ади Хуји, трећи је нестао без трага.

Наравно, истрага је на крају довела до таксисте који их је превезао и Цакић је, након пет месеци проведених у злогласном истражном затвору на Космају на крају повратио грађанско право. Могло би се рећи и душу. Али је заувек изгубио „Дозволу за обављање јавног и комуналног посла”, тиме и дозволу за таксирање. У затвору га нису много мучили, његови душевни ожиљци и трауме били су више последица малтретирања од стране других робијаша али је на крају, услед недостатка доказа пуштен.

На његову је легитимацију уписана омражена и најчешће ничим опипљивим поткрепљивана ознака Л-26 . Једино чега се од онда могао дохватити како би прехранио породицу било је поправљање такси радио-станица. Тај посао је могао обављати од куће, практично не контактирајући са клијентима и управо је његова жена примала наруџбине и уређаје а потом их, поправљене, враћала возачима. Сналазио се, дакле, у свом даљем пробијању кроз живот како је већ могао, као “персона Л-26” и временом ће од неких појмова (Аустралија, Аустралијанци, Сиднеј, Мелбурн…) у њему створити праву малу приватну митологију на којој би му позавидели и прекаљени ветерани, они који су попут мене добровољно кренули у рат против Поретка, офовци разних врста и фела.
Понекад је говорио да се није придружио побуни само зато што је у том тренутку већ био довољно истрошен и безвољан, из чега се имплицитно могао извући закључак да је Цакић већ и победио и био поражен у приватном рату против Поретка. Понекад, када би га човек слушао, његово је искуство за тих пет месеци и неколико дана изгледала страшније од правог ратног искуства. У ствари, био је кукавица. Частан али не и храбар човек.

Једноставно, био је један од оних људи које мења јединствени догађај у њиховом животу: да је којим случајем повезао својим пежоом неког од кантоналних губернатора, високог официра ЕАЦ-а, менаџера неке банке… сасвим могуће да би постао ватрени подражавалац Поретка, високог капитала, можда чак и војник. Али није. Повезао је тројицу аустралијских Црних који су поставили експлозивне направе огромне разорне моћи, провео је пет месеци у затвору и изгубио могућност да се током таксирања клијентима представља као свезналица, мушкарчина, „онај који уме да лупи руком о сто” и, једноставно, постао жртва.

Иако сам га познавао као комшију још од пре рата, тек смо након Капитулације почели да контактирамо чешће и ближе. Свиђала му се идеја да познаје офовца и он је само то видео у мени. Можда чак и није знао да сам пре рата био физичар у ИМС-у и радио на испитивању светлости. Уколико, пак, јесте, због тога ме сигурно није ценио.
Он је поштовао „школу живота” а интелектуални рад му се сигурно чинио помало педерским, потпуно узалудним трошењем енергије. Речју, био је добронамеран човек који више није умео даље ни сам са собом ни са Поретком. С друге стране, његов кукавичлук је чинио да не буде сумњив властима.

Фусноте

1. Налик Швајцарској гарди која је вековима чувала Ватикан и Папу, Поредак је формирао истоимену, посебну војну казнено-комесарску јединицу која је имала задатак да у првих шест месеци или годину дана од ослобађања територије од побуњеника (како је то Поредак већ доживљавао) надгледа квалитет лустрације становништва. Њени другио задаци су били организовање специјалних ритуалних процесија у којима су насумице изабрани грађани морали да учествују, малих паратеатарских представа (мистерија и миракула) на којима се славила победа Поретка и информисало о благодетима живота у новом систему. Њихове униформе су поред маскирног дезена биле премрежене тамнољубичастим и наранџастим тракама, попут средњевековне одоре оригиналне гарде Ватикана.

2. „Мали Шангај“ је било име кварта између некадашњих насеља Бањица и Вождовац где је, по слободним проценама јер званичне стаистике није било, живело око две стотине хиљада Кинеза. Били су махом из провинција Ђиансу и Зеђијан којима је доминирао Шангај, некада велелепни, модерни лучки град који је током рата уништен у разорном бомбардовању руске источне флоте. Говорило се да их је на то место поставио сам Буда, будући да је на Бањици некада постојао будистички храм. Тај стари храм су изградиле некадашње избеглице из Калмичке ССР, због чега се звао Калмички храм а водио га је извесни бакша, свештеник Гави Џинда Боринов. У бомбардовању за једно од многобројних ослобођења Београда, 1944. године, храм је страдао до темеља.
3. Чип уграђен у пријемник тачно је приказивао да ли некога има у стану док је пријемник укључен, како би се минимализовала могућност грађанске непослушности и преваре. Говорило се да ће пријемници ускоро бити плански замењени за нове који ће очитавати да ли је неко прекрио екран и угасио тон, али нисам желео да много размишљам о тој опасности. Како смо се сетили свега овога, заштитићемо се и у будућности макар од ТВ екрана.

4. „Петроварадинско сунце”, тако смо некада у Институту називали тај светлости ефекат.

5. Неколико година пре Побуне могла се приметити јасна промена климе. Лета су била изузетно топла и влажна, зиме кишне и такође топле. Уместо снегова, широм средње Европе су лиле кише. Неки су говорили да се током рата клима неумитно променила али будући да се током рата уопште није користо нуклеарни ратни потенцијал упркос вишедеценијским страховањима и митовима да ће тако бити, то није било уверљиво објашњење.

6. Берсеркери су, по нордијским веровањима, били припадници дивљих племена чији су припадници носили зооморфне маске, најчешће вука и медведа. У многим сагама помињу се као неумољиви кољачи и пљачкаши. Изгледа да нису познавали ни категорију инцеста. Живели су у заједницама са одређеним, не толико крутим правилима а од њих су зазирали и најхрабрији викиншки ратници, сматрајући их више зверима но људима.

7. У Београду је било и оних екстремнијих грађана који су сумњали у исправност чак и техничке воде па се нису туширали.

8. Лимит, члан 26., забрана обављања посла које подразумева контакт са већим бројем лица.

9. Припадници клероанархистичке интернационале Црна фаланга, анархисти од главе до пете, пиромани, минери, тровачи. Могу инклинирати ка плавом или црвеном (ка десници или ка левици) али формацијски самостални, презрени и од Плаве дивизије и од Црвене армије. О томе ћу касније рећи нешто конкретније.