Народна библиотека „Свети Сава“ организује представљање треће књиге из серијала „Бреме“ Небојше Станковића под називом „Страдалници и победници“ (Пресинг, 2026).
У завршном делу своје аутобиографске трилогије и хронике-романа „Бреме“ („Грађански рат“), наставља се прича о капетану некадашње Југословенске народне армије иза чијег имена је аутор књиге. Милош Митић, сада „колонело“ у Северној Италији, носи своје бреме кроз сећања на последње ратове, Косово и Јасеновац, све до питања о старим Словенима, Лужичким Србима и судбини Српства. Рецензент Иван Златковић пише да „писац мора бити иновативан, пружајући сваким наредним делом драж и чар изненађења“.
Аранђеловачки зет, пуковник Небојша Станковић, рођен је на Трифундан у Нишу 1960. године. Завршио је Средњу техничку војну школу у Загребу и Београду и Војну академију у Београду. Након 21 године ношења униформе, почео је да ради као потпоручник у армијском пуку везе у гарнизону Горњи Милановац. Јула месеца 1991, бива прекомандован у Самобор, а услед ратних дејстава бива у многим градовима Хрватске и Босне и Херцеговине. Пензионисан је 2006. године с чином пуковника, а пре завршетка службе радио је у Управи за везу и информатику Генералштаба Југославије, потом Србије. Живи са супругом на Руднику код Горњег Милановца, отац је три ћерке и деда троје унука.
Поред аутора, о књизи говори и књижевник Иван Златковић, аутор рецензензије, одломке из књиге чита Зоран Павлићевић, драмски уметник из Тополе, док у музичком делу програма наступају Веља Андрић и Лука Поповић.
Представљање завршног дела трилогије „Бреме – Страдалници и победници“Небојше Станковићаје у четвртак, 15. октобра 2026. године у 19 часова у читаоници Библиотеке.
Народна библиотека „Свети Сава“ организовала је у четвртак, 8. октобра 2026. године промоцију књиге „100 најлепших Прича са душом“ Ненада Благојевића.
Ово завичајно дело у чијем поднаслову стоји „мали бизниси, хит идеје, живот на селу“ објављено је поводом десет година постојања сајта „Приче са душом“, који једини у земљи никада није објавио лошу вест и који садржи преко хиљаду инспиративних прича о вредним домаћинима, предузетницима, занатлијама, покретачима добрих идеја и талентованим људима. Свака од сто прича које је аутор одабрао одише топлином, емоцијама и искреним дивљењем према људима који својим радом чувају аутентичне вредности. Намењена је свима који уживају у топлим животним причама, домаћим репортажама и путописима.
Наш завичајац Ненад Благојевић, рођен је 1979. године у Београду у којем се школовао и стекао диплому Високе туристичке школе. Његово порекло из Горње Трешњевице било је пресудно за покретање приватног посла и дигиталне агенције „Благојевић Медиа“, као и портала „Приче са душом“ које су освојиле и Србију и нашу дијаспору. Ненад је у новинарство ушао као тинејџер уређујући дечију радио-емисију „Ђачко доба“ на Радио Сремчици. Радио је на бројним радијским станицама, писао за многе магазине, био запослен у Недељном телеграфу, радио као уредник у недељнику „Лиса“. Члан је Удружења новинара Србије и Удружења туристичких водича Србије. Добитник је више признања, лиценцирани је туристички водич, организатор је обилазака за франкофоне туристе и учествује у снимању емисија о Србији за француске телевизије. Његова агенција, специјализована је за „сторителинг“ (уметност приповедања) и туризам на франкофоном тржишту. Аутор је водича кроз Аранђеловац, Тополу и Крагујевац „50 најлепших места у Шумадији“ (2021) као и „Најлепша места за одмор у Шумадији – туристички водич кроз Аранђеловац и Тополу“ (2023).
Народна библиотека „Свети Сава“ организовала је 1. октобра 2026. године промоцију књиге „Десет портрета и десет разговора“ професора др Миливоја Павловића.
Ова књига у издању београдске Издавачке куће „Службени гласник“ резултат је полувековног ангажмана Миливоја Павловића, некад истакнутог новинара културних рубрика и хроничара књижевног живота, а данас професора емеритуса. У њој су разговори са најугледнијим српским писцима – Милошем Црњанским, Мешом Селимовићем, Данилом Кишом, Бранком Ћопићем, Скендером Куленовићем, Добрицом Ћосићем, Родољубом Чолаковићем, Душаном Матићем, Мирољубом Тодоровићем и Драгишом Витошевићем, вођени у њиховој пуној књижевној снази, од 1969. до 2014. године. Књига је опремљена и QR (кјуар) кодовима који воде до звучних записа у којима књижевни јунаци говоре о себи или казују своје одабране радове (Милош Црњански рецитује „Ламент над Београдом“, Скендер Куленовић казује део поеме „Стојанка мајка Кнежопољка“…), а у припреми је и 3. издање.
Књига је већ добила пет признања, а занимљивост је да је баш овај наслов равноправно добио награду „Дејан Медаковић“ за најбоље мемоарско дело, заједно са нашим завичајцем Бранком Златковићем за „Мале приче о Вуку Караџићу“.
Књижевни историчар, истраживач културних и медијских токова и универзитетски наставник, професор емеритус Миливоје Павловић, рођен је 1947. године у Медвеђи. Гимназију је завршио у Лесковцу, српски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду, магистрирао је и докторирао науку о књижевности. До 1987. године бавио се новинарством и издавачким пословима, касније био управник Културно-просветне заједнице Србије, два пута републички министар за информације, директор Радио Београда, универзитетски наставник (Академији уметности, Факултет за пословне студије, Факултет за културу и медије). Члан је удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије. Добитник је многих награда, заступљен је у домаћим и иностраним антологијама књижевног и мултимедијалног стваралаштва. Аутор је бројних монографија и уџбеника („Односи с јавношћу“, „Пословна кореспонденција“ и „Оглашавање у медијима“).
Поред ауторa, о књизи је говорио и књижевник и песник Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, најстаријe библиотеке националног значаја, настале 1826. године.
Народна библиотека „Свети Сава“ у сарадњи са Удружењем истраживача «Трагови» организовала је промоцију књиге „Реч и Звезде падалице“ Слађане Марковић.
Пети наслов Слађане Марковић, објављен je у издању Удружењa истраживача «Трагови» и чини синтезу два жанра, романа „Реч“ и прича „Звезде падалице“. „Реч“ је трећи роман, а „Звезде падалице“ друга збирка прича наше суграђанке и познатог педијатра, смештени између једне корице.
Роман ,,Реч“ ауторке Слађане Марковић, враћа нас у страхотни период Другог светског рата, да кроз ратне и послератне догађаје, на реалистичан и потресан начин прикаже пропадање једне породице. Kроз ово издање, ауторка користи и своје лекарско знање, али и искуства својих колега, посебно у другом делу књиге, збирци прича „Звезде падалице“, коју чине истинити догађаји из њене докторске праксе и праксе њених колега.
Др Слађана Марковић рођена је 1957. године у Аранђеловцу. Дипломирала је на Медицинском факултету у Београду 1982. године. Специјалиста је педијатрије од 1990. године. Поред ове књиге, до сада је објавила збирке прича и романе „Деца Каинова“ (2011), „Тамо и овде“ (2018), „Сусрет“ (2019) и „Гатара“ (2023).
О књизи је говорио Иван Златковић, књижевник, који је истакао да ова књига поседује духовну димензију, естетску димензију, изузетно добру приповедачку димензију, све оне елементе добро саткане и морфолошки означене приче. Постоји и хуманистичка мисија мисија лекарске професије. Ово дело треба препоручити свима који размишљају о животу, о тегобама живота, о решењима у животу, који размишљају о свему ономе што је позитивно и негативно – о дијалектици живота, о виталности, и то је оно све о чему се заправо овде и казује.
Марија Младеновић, рецензент романа „Реч“ и професор српског језика и књижевности скренула је бројној публици пажњу да је Слађана Марковић истински завичајни писац чак и онда када локалитет није експлициран и када не знамо тачно место радње.
„Врло нам је интуитивно познато да се ради о нашем човеку, по радијусу се наслути или се појави неки нама добро познат симбол нашег краја. Оно што је можда мени важније од тих симбола јесу књижевни ликови, јунаци. Пре свега лик нашег сељака, газде, домаћина, какав је газда Живко. Они су људи нашег поднебља, достојанствени, стамени и онда када страдају. У невољи и патњи издржљиви, често камени и моћни, тврдоглаво доследни својим идеалима и убеђењима, и у временима славља и у временима пропадања. Овај јунак својим држањем, својим пркосом још више привлачи громове историјског невремена и непогоде, а чули сте да је главни лик романа „Реч“, из чије перспективе пратимо пропадање једне српске породице у вртлогу историјских неприлика и недаћа Другог светског рата. Важно питање које овај роман поставља јесте да ли је то пропадање део историјске нужности? Дакле, овде имамо приказану једну идеолошку борбу о којој смо чули, о којој знамо много. Свако је информисан из историје, из породичног искуства, из традиције, али имамо и архетип завађене браће од којих ниједан није невин попут Авеља. Ниједан није чист. Овојици су руке крваве. Ипак, закључила бих да ово јесте роман о праштању. Кроз овај мотив, поново хришћански, мотив праштања, можемо осетити олакшање и као читаоци и као људи, а то нам ауторка омогућава својим благоразумевањем и човекових слабости и његове наде, уздања и прегнућа“, рекла је Младеновић.
Одломке из нових наслова Слађане Марковић, читала је Милена Стојановић.
У оквиру културног програма за трећу недељу септембра, Народна библиотека „Свети Сава“ организовала је у четвртак, 17. септембра 2026. године промоцију збирке прича „Свемир међу длановима“ и песама „Могла сам да будем панда“ Данијеле Вулићевић, наше суграђанке и колегинице.
Књига прича „Свемир међу длановима“ (2024) у издању београдске Издавачке куће „Либерланд“ спаја поезију и прозу, доносећи дубоке, пажљиво исклесане мисли које носе унутрашњи мир и космичке мотиве. Према речима Вање Булића, читате приче, а имате утисак да читате поезију.
Збирку песама „Могла сам да будем панда“ (2023) објавила је црногорска Јавна установа „Ратковићеве вечери поезије“ Бијело Поље. Песме певају о обичном човеку, о нашим животима, о малим и великим љубавима, о стрепњама и страховима.
Наша суграђанка и колегиница, Данијела Вулићевић, рођена je 13. марта 1971. у Крагујевцу. По образовању је дипломирани дефектолог – логопед, по занимању дипломирани библиотекар, а ради као директор Општинске библиотеке „Слово“ у Лапову. Данијелине песме и приче објављиване су у зборницима и књижевним часописима. Пише поезију и прозу. До сада је објавила – „Тотем“ (1999) песме, „Пропаст једног бенџамина“ (2001) роман, „Полупуна чаша полупразна“ (2002) приче, романе за децу „Пролећни лимбо денс“ (2010) „Шашави летњи плес“ (2014) и „Изненађење на Сретење“ (2015), збиркe поезије „Мартине ватре“ (2017), „Пећина без одјека“ (2018), „Љубав у курзиву“ (2020), приче „Прстохват ничега“ (2019) и „ЈУГОвање“. Коаутор је књиге „Милосав Липовац“. Заступљена је у збиркама кратке приче „Древни Илири“ и „Илирско краљевство“. Један је од приређивача књиге „Ратни дневник 1914-1918“ Видоја Совачког. Уредник је књиге фантастике за децу „Прича о змају са Ртња“ Стевана Стефановића и многих монографских издања лаповачке библиотеке. Према мотивима својих романа за децу одржала је око 150 креативних радионица за децу у основним школама и јавним библиотекама. Двоструки је добитник признања Скупштине општине Лапово за културу и књижевност. Члан је Књижевног клуба „Милорад Бранковић“, Лапово, а примљена је и у Удружење књижевника Србије (2011).
Поред аутоке, о књигама је говорио и Карло Астрахан, романсијер, приповедач и оснивач Издавачке куће „Либерланд“, али и наш колега библиотекар из београдске НБ „Милутин Бојић“. Карло Астрахан је уредник редовних програма библиотеке, „Слободно код Бојића“, „Библиотеке у облацима“, „Чајанка у 7 код Бојића“ и „Бојићев поетски кутак“. Објавио је роман „Паганска књижара“ 2009. године за „Евро ђунти“, „Карневал бола“ (2024), приче „Дневник ходочасника“, „Пенал за рај : (позоришна драма у три чина)“ – 2025. Идејни је творац култне организације „Клуб 9“, настале 2003. године, која је извршила огроман утицај на све касније уметничке асоцијације мултимедијалног карактера. Године 2011. постао је председник Удружења уметника Србије. Оснивач традиционалних вајарских колонија у Пролом бањи, Сокобањи, Луковској бањи и Београду. Био је уредник у „Књижевној речи“ и часопису „Култ“. Дипломирао је маркетинг на Економском факултету.
На Данијелине књиге лични осврт дао је и гост изненађења, Стеван Стефановић, књижевник и аутор књига „Богословље Достојевског”, „51 застава“, „Мастионицом и пером, а по позиву је свештеник.
Поводом традиционалне трке 1300 каплара која је 12. септембра одржана 9. пут, Народна библиотека „Свети Сава“ у сарадњи са Спортским савезом Аранђеловца организовала је трибину на тему „Ава Јустин Поповић – Христов војник међу 1300 каплара“ о којој је говорио Саша Марковић, историчар.
Свети Јустин Ћелијски (Благоје Поповић) рођен је 6. априла 1894. године у Врању. Завршио је Богословију у Београду, а теолошко образовање наставио у Русији, Енглеској и Грчкој, где је 1926. године докторирао у Атини. Током Првог светског рата (1914), као богослов је мобилисан и распоређен у болничку чету Војне болнице „Ћеле кула“ у Нишу, са којом се повлачио преко Албаније. У биографским изворима помиње се међу припадницима Скопског ђачког батаљона заједно са Станиславом Винавером и Александром Дероком. Потресна искуства са рањенима и умирућима додатно су га учврстила у одлуци да се замонаши 1916. године. Као професор Богословског факултета у Београду и аутор обимних „Житија светих“, био је један од најзначајнијих српских теолога и духовника XX века. Преминуо је 7. априла 1979. у манастиру Ћелије, а Српска православна црква га је канонизовала 2010. године.
Проф. др Саша Марковић, историчар и професор, рођен je 1968. у Џигољу код Прокупља. Проучава историју српске и европске друштвене мисли и рефлексије европских идеја код Срба током 19. и 20. века. Посебну пажњу посвећује интелектуалцима и теолозима који су критички разматрали утицај модерне европске цивилизације на српски идентитет. Преподобни Јустин Поповић (Ава Јустин) заузима важно место у његовом научном и истраживачком раду.
Овом приликом било је речи о животу, времену и вези Аве Јустина Поповића са генерацијом 1300 каплара и позивом болничара.
Трибина „Ава Јустин Поповић – Христов војник међу 1300 каплара“ одржана је у четвртак 10. септембра2026. године у 18часова у читаоници Библиотеке.
Народна библиотека „Свети Сава“ организовала је представљање књиге „У наручју Посејдона: соло путовање преко Тихог океана“ ауторке Милице Мијатовић. Ова путописна књига открива детаље несвакидашњег океанске пловидбене авантуре и солистичког подвига ауторке преко Тихог океана. Несвакидашња и јединствена хроника доноси аутентично сведочанство о храбрости, изолацији и суочавању са непредвидивим океанским пространствима током солистичке експедиције, чиме је привукла велику пажњу љубитеља путописне књижевности и авантуризма. Kроз низ детаља и фотографија, ауторка осветљава изазове са којима се суочавала на далеком пловидбеном путу. Књига нуди и редак увид у свет авантуре, изолованих острвских заједница и филозофију минималистичког живота у складу са природом. Ауторка путописа, Милица Митровић (1974) поседује две мастер дипломе, из палеонтологије и маринске биологије. Од 2013. године живи као номад путујући алтернативно по целом свету. Ова књига није само дневник пловидбе, већ сведочанство о једногодишњем путовању преко Пацифика, где су јој једини дом били брод, гостопримство локалног народа и висећа лежаљка (хамок) разапета под звездама најудаљенијих архипелага света. За љубитеље наутике, екологије, авантуре и путовања, у оквиру ове мултимедијалне вечери, приказане су фотографије и видео записи са океана.
Представљање књиге „У наручју Посејдона: соло путовање преко Тихог океана“ ауторке Милице Мијатовић одржано је у среду 9. септембра 2026. године у 19 часова у читаоници Библиотеке.
У организацији најстарије установе културе у Аранђеловцу Народне библиотеке „Свети Сава“, у среду увече, 26. августа 2026. године, свечано је уручена књижевна награда „Данко Поповић“ за 2025. годину Владимиру Вујовићу за роман „Разговори с Вјештицом“ у издању шабачке Издавачке куће „Суматра“. Књижевно признање „Данко Поповић“ за најбољу књигу српске прозе додељено је 15. пут. Поред лауреата награде Владимира Вујовића, у програму су учествовали и др Јана Алексић, председник стручног жирија, проф. др Петар Пијановић и др Никола Маринковић, чланови стручног жирија и Александар Лазаревић, директор Народне библиотеке „Свети Сава“. Одломке из књиге читала је наше горе лист Биљана Ђуровић, драмска уметница. Свечаности су присуствоавли и Данков син Живомир са супругом, али и Иван Лековић, директор шабачке Издавачке куће „Суматра“ која је објавила књигу овенчану наградом „Данко Поповић“. Плакету „Данко Поповић“ и рељефну плакету у белом мермеру са ликом Данка Поповића, рад вајара Душана Миловановића, лауреату награде уручио је Александар Лазаревић, директор Народне библиотеке „Свети Сава“. „ДанкоПоповић ми је важан, можда понајвише због храбрости да буде управо онакав писац какав је био. И због тога што је тако дуго, готовомагично, остајао заштићен од свих напада имогућих оспоравања, управо постојањем својих читалаца. Такав ауторкористан јеподсјетник да књижевност постоји понајвише због оних који је читају и у њој проналазе ужитак и утјеху. Његова дјелачитана су у прошлости, читају се данас, а мислимса сигурношћу можемо казати да ће се читати иу бубдућности. Надам се да ћу и ја у будућности црпити и снагу и храброст коју самспоменуо из части која ми је данас указана“, рекао је Владимир Вујовић на уручењу награде. „Наша библиотека, као најстарија установа културе у Аранђеловцу, већ 157 година чува и негује писану реч, а награда „Данко Поповић“ јесте још један начин да се та мисија настави. Од 7. августа ове године, датума Данковог упокојења, недалеко одавде постављена је и биста нашег завичајца чији је уметнички модел израдио Данков син, академски уметник Живомир Поповић, док је бронзани одливак дело истакнутог вајара Зорана Кузмановића. Уз књижевну награду и постављањем бисте, Аранђеловац је добио трајни симбол сећања на свог суграђанина и писца чије је дело обележило једно време, али наставља да говори и новим генерацијама“ поручио је Александар Лазаревић, директор Народне библиотеке „Свети Сава“. И ове године, стручни жири чинили су угледни ствараоци и тумачи књижевности – др Јана Алексић (председник), као и чланови – проф. др Петар Пијановић и др Никола Маринковић. Одлуку да Награда „Данко Поповић“ за најбољу књигу прозе у 2025. години припадне роману „Разговори с Вјештицом“ Владимира Вујовића у издању шабачког Суматра издаваштва, донео је једногласно на састанку одржаном 30. јула 2026. године. Према њиховим речима, роман Владимира Вујовића истиче се аутентичним наративним изразом посредством којег су изложени конститутивни чиниоци једне имагинарне уметничке биографије. Приповедајући о ситуацијама у које га је живот поставио, као и о властитим одлукама и изборима, јунак романа, сликар Вид Латиновић, у серији од десет фиктивних интервјуа, насталих у распону од четрдесет година, гради свој наративни идентитет. У овим разговорима, које својим питањима и запажањима умешно усмерава новинар Адам Вјештица, уједно се испољавају токови јунакове сложене уметничке свести и дају обриси историјског и културног миљеа у последњим деценијама 20. и првим деценијама 21. века. Метапоетички слој ове романескне приче не служи само излагању (ауторске) поетике, већ и томе да се испрате фазе, промене и домети јунаковог самоосврта, последично и његове интимне филозофије стваралаштва као смисаоно неотуђивог дела живота. Дијалошки облик нарације наизглед непоузданом уметнику-наратору потпомаже да пред својим пажљивим и истрајним слушаоцем-наратором подастре и естетички и етички и духовни посед уметничке егзистенције и да пружи своје, колико апартно, толико и хуманистички универзално виђење обе стварности. Чврста спрега између идеје и форме на којој Владимир Вујовић у овом роману инсистира испоставља се као неопходан, а оправдан предуслов за високу естетску оствареност саме приче, каже се у Саопштењу стручног жирија.
Народна библиотека „Свети Сава“ организује свечану доделу књижевне награде „Данко Поповић“ за 2025. годину Владимиру Вујовићу за роман „Разговори с Вјештицом“у издању шабачке Издавачке куће „Суматра“.
Стручни жири у саставу др Јана Алексић (председник), проф. др Петар Пијановић и др Никола Маринковић, ову одлуку донео је једногласно на састанку одржаном 30. јула 2026. године.
Према њиховим речима, роман Владимира Вујовића истиче се аутентичним наративним изразом посредством којег су изложени конститутивни чиниоци једне имагинарне уметничке биографије. Приповедајући о ситуацијама у које га је живот поставио, као и о властитим одлукама и изборима, јунак романа, сликар Вид Латиновић, у серији од десет фиктивних интервјуа, насталих у распону од четрдесет година, гради свој наративни идентитет. У овим разговорима, које својим питањима и запажањима умешно усмерава новинар Адам Вјештица, уједно се испољавају токови јунакове сложене уметничке свести и дају обриси историјског и културног миљеа у последњим деценијама 20. и првим деценијама 21. века.
Метапоетички слој ове романескне приче не служи само излагању (ауторске) поетике, већ и томе да се испрате фазе, промене и домети јунаковог самоосврта, последично и његове интимне филозофије стваралаштва као смисаоно неотуђивог дела живота. Дијалошки облик нарације наизглед непоузданом уметнику-наратору потпомаже да пред својим пажљивим и истрајним слушаоцем-наратером подастре и естетички и етички и духовни посед уметничке егзистенције и да пружи своје, колико апартно, толико и хуманистички универзално виђење обе стварности. Чврста спрега између идеје и форме на којој Владимир Вујовић у овом роману инсистира испоставља се као неопходан, а оправдан предуслов за високу естетску оствареност саме приче.
Владимир Вујовић (Бар, 1991) је српски и црногорски књижевник и лекар. Завршио је Медицински факултет у Београду, а специјализацију 2023. године на Војно-медицинској академији. Објавио је романе „Силенцио“ (Матица српска, 2017), „Спаљивање Џошуа дрвета“ (Суматра, 2021), приче „Слободни ударци“ као и више кратких прича у различитим часописима. „Разговори с Вјештицом“ био је и у најужем избору за НИН-ову награду. Добитник је и награде „Ђура Ђуканов“ коју додељује Народна библиотека „Јован Поповић“ из Кикинде за збирку прича Слободни ударци.
Поред лауреата награде Владимира Вујовића, у програму учествују и др Јана Алексић, председник стручног жирија, проф. др Петар Пијановић и др Никола Маринковић, чланови стручног жирија и Александар Лазаревић, директор Народне библиотеке „Свети Сава“.Одломке из књиге чита Биљана Ђуровић, драмска уметница.
Књижевна награда „Данко Поповић“ ове године додељује се 15. пут. Установљена је како би се одала почаст Поповићевом стваралаштву, а савремене ауторе подстакла да стварају дела на његовом књижевном наслеђу
Свечана додела књижевне награде „Данко Поповић“ је у среду,26. августа 2026. године у 19 часовау читаоници Народне библиотеке„Свети Сава“.
Награда „Данко Поповић“ за најбољу књигу прозе у 2025. години припала је роману „Разговори с вјештицом“ Владимира Вујовића који је објавила шабачка издавачка кућа „Суматра издаваштво“. Стручни жири у саставу др Јана Алексић (председник), проф. др Петар Пијановић и др Никола Маринковић, ову одлуку донео је једногласно. Према њиховим речима, роман Владимира Вујовића истиче се аутентичним наративним изразом посредством којег су изложени конститутивни чиниоци једне имагинарне уметничке биографије. Приповедајући о ситуацијама у које га је живот поставио, као и о властитим одлукама и изборима, јунак романа, сликар Вид Латиновић, у серији од десет фиктивних интервјуа, насталих у распону од четрдесет година, гради свој наративни идентитет. У овим разговорима, које својим питањима и запажањима умешно усмерава новинар Адам Вјештица, уједно се испољавају токови јунакове сложене уметничке свести и дају обриси историјског и културног миљеа у последњим деценијама 20. и првим деценијама 21. века. Метапоетички слој ове романескне приче не служи само излагању (ауторске) поетике, већ и томе да се испрате фазе, промене и домети јунаковог самоосврта, последично и његове интимне филозофије стваралаштва као смисаоно неотуђивог дела живота. Дијалошки облик нарације наизглед непоузданом уметнику-наратору потпомаже да пред својим пажљивим и истрајним слушаоцем-наратором подастре и естетички и етички и духовни посед уметничке егзистенције и да пружи своје, колико апартно, толико и хуманистички универзално виђење обе стварности. Чврста спрега између идеје и форме на којој Владимир Вујовић у овом роману инсистира испоставља се као неопходан, а оправдан предуслов за високу естетску оствареност саме приче, наводи се у образложењу жирија. Владимир Вујовић (Бар, 1991) је српски и црногорски књижевник и лекар. Завршио је Медицински факултет у Београду, а специјализацију 2023. године на Војномедицинској академији. Објавио је романе „Силенцио“ (Матица српска, 2017), „Спаљивање Џошуа дрвета“ (Суматра, 2021), приче „Слободни ударци“ као и више кратких прича у различитим часописима. „Разговори с Вјештицом“ био је и у најужем избору за НИН-ову награду. Добитник је и награде „Ђура Ђуканов“ коју додељује Народна библиотека „Јован Поповић“ из Кикинде за збирку прича „Слободни ударци“. Књижевна награда „Данко Поповић“ ове године додељује се 15. пут. Установљена је како би се одала почаст Поповићевом стваралаштву, а савремене ауторе подстакла да стварају дела на његовом књижевном наслеђу. Већ две године аранђеловачка Народна библиотека „Свети Сава“ је додељује самостално. Књижевна награда биће свечано уручена у среду, 26. августа 2026.године у читаоници аранђеловачке Библиотеке у 19 часова.
