Одлазак у библиотеку је као ходочашће

Седео сам и посматрао контролни пункт. У мраку се није могло видети много шта, иако су жута светла донекле обасјавала простор. Ионако је све око мене (сем жутих рефлектора) имало нијансе црне, беле и сиве. Осећао сам се као да имам ахроматопсију. Цело проклето поподне. И ништа. Искрено, да сам знао да ће бити оволико досадно, не бих ни долазио овамо. Уствари, како сам ја уопште завршио овде? „Зашто се не вратите и одспавате? Можемо да вас позовемо ако се појави.“ Погледао сам Американца који је пружао човеку који је седео поред мене шољу кафе. Човек не рече ништа. „Не можете да чекате заувек, господине. Можда ипак неће доћи вечерас. Можемо да договоримо с полицијом да јави агенцији чим се појави. Можете бити овде за петнаест минута.“ И даље ништа. Човек се окрете ка старијем полицајцу који је стајао иза нас, одмах поред млађег који је држао двоглед у рукама и посматрао улаз. „Каква су правила око заштите оних који прелазе? Смете ли да пуцате?“ „Не. Осим ако они не запуцају на наш део.“ „Значи тек кад пређе овамо?“ „Да. У супротном, кажу, биће рата.“ Човек се окрете назад ка контролном пункту и узе двоглед. Полицајац дотрча и поче да прича на Немачком. Успео сам да схватим да је говорио о црном аутомобилу, опел, федералне регистрације. Недуго затим аутомобил се појави. Зауставили су га и полицајци претресоше све. За воланом је седела плавокоса жена од око четрдесет година. Човек који је до тог тренутка седео поред мене устаде и оде ка аутомобилу. Ушао је. Неко време су причали. Затим он, видно нервозан из џепа извади кључ који јој предаде. Изашао је и вратио се, а њу пустише. „Христе“, рече док је седао и узимао шољу. „Шта се десило?“, упитах. „Долази вечерас. Овде.“. Човек се звао Алек Лимас и радио је за Циркус. Загледао сам се у наслагане вреће песка испред себе и утонуо у своје мисли. У једном тренутку, зачу се сирена. Светла се упалише и обасјаше човека који је гурао бицикл. Зачу се рафал. Затим још један. И још један. Човек је ходао напред докле год је могао да стоји. Затим се, када га је снага сасвим издала, сручи на земљу.

Алек ме уведе назад у стражарску кућицу. „Шта сад?“. „Идемо.“ Навукао је капут и отворио врата за која сам смео да се закунем да нису била ту. Прошли смо кроз узак ходник. Он отвори још једна врата и ми уђосмо у нешто што је изгледало као чекаоница. Алек приђе човеку који је седео за шалтером. Он га смркнуто погледа. „Како си?“, упита док је попуњавао пропусницу. Алек је ћутао. Човек подиже поглед ка мени. „Ко је мали?“, Алек ме погледа. „Ја сам…“. „Он је са мном.“ „Мора да попуни пропусницу. Свако ко уђе мора. Затежемо мере.“ Алек узе мали розе листић и попуни пропусницу уместо мене. Дао ми ју је. „Носиш то са собом све док не изађеш одавде.“ рече човек. Климнуо сам и ми продужисмо. Ушли смо у лифт. Алек стисну број 5. Лифт се заустави на четвртом спрату и висок човек у црном капуту уђе. „Алек.“ климну му. „Чуо сам шта се десило. Како?“ „Изгледа да су знали. Изрешетали су га на једва десет метара од линије.“ „Јадан момак. Контрола је бесан као рис од јутрос.“ „Претпоставио сам.“

Изашли смо на петом спрату где нас испред канцеларије на чијим је вратима стајао натпис шеф претресоше. Ушли смо. Контрола, који је до тад гледао кроз прозор реку возила која су пролазила поред Циркуса, се окрете и погледа Лимаса у очи. Обојица су ћутали. Потрешен Лимасовом судбином, изашао сам, оставивши их да један другоме кажу шта имају. Мада нисам био сигуран да су имали много. Погледима су рекли све.

Седео сам на троседу и замишљено посматрао ниског дежмекастог старијег човека који је седео наспрам мене, са слушалицама на ушима. Изгледао је тачно онако како је био описан: попут жабе крастаче. Одећа на њему деловала је набацано у журби. Али Џорџ Смајли никада није много марио за одећу. У овом тренутку је помно слушао исто што и ја преко својих слушалица: човека како прича на Руском. Затим овај други проговори на чистом Енглеском, и Смајли се препознавши његов глас унервози. Стискао је нешто у џепу. Пиштољ, помислих.

Телефон на столу је зазвонио. Ослободих једно уво и јавих се. Пре прекида везе чуо сам само једну реч: „Улазимо.“ Скинуо сам слушалице и погледао Смајлија. Климнуо сам и пошао, а он потрча за мном. Било је готово када смо стигли. Сви су већ били унутра. Смајли погледа Била Хејдена. Није се ни померио, нити је проговорио, али видео сам како му је вилица стегнута, и као да сам могао да и ја осетим бес који је он осећао. Након пар тренутака се скроз опустио. „Инквизитори питају да ли да га одмах воде.“ Смајли климну. Човек изађе и позва их. Седео сам на сувозачевој страни и посматрао Смајлија док смо се возили преко Тауер моста. У глави ми је остао израз на Хејденовом лицу док су га инквизитори одводили. Зауставили смо се испод моста. Смајли изађе из аутомобила, и с рукама у џеповима дошета до воде. Загледао се у Темзу. Колико год се трудио нисам могао ни да замислим колико му је тешко било. Шта је све осећао.

„Мали!“ Тргох се и испустих књиге. „’Ајде пожури мало молим те, затварамо, отићи ће ми аутобус.“

Спустио сам књиге на пулт и предао картицу. Док сам излазио из библиотеке са књигама у рукама, размишљао сам. Шта ми би? Никада се пре нисам тако замислио.

Стигао сам, дакле, кући. Сетивши се свега што ми је прошло кроз главу док сам у библиотеци пролазио поред полице са ле Кареовим књигама, сео сам пред рачунар и отворио документ.

Записао сам следеће:

Три странца уђоше у гостионицу. Сели су за сто у најмрачнијем ћошку. Гостионичарева ћерка дође до њих. Један је погледа и она се најежи од тих сивих очију. „Три чаше медовине.“ Након што је она отишла, човек се окрете ка осталој двојици. „Зло се спрема у Лендору, какво не памтисмо.“ Други се надовеза. „Ми смо криви што о том злу говорили нисмо.“ Трећи проговори. „Касно је сад, чак прекасно, све готово је.“ Затим први „И најузвишенијима пропаст ближи се. “Девојка спусти три чаше на сто. Сачекали су да се склони, а затим наставише. „Они тога нису свесни, не маре за то.“ „Не знају да сами криви су за страшно зло.“ „Његов ће их пламен прогутати љути.“ „Ветар њихов пепео по земљи ће расути.“ „И кад све се сврши, кад у Непостоју, Керту свако преда мрачну душу своју-“ „Жалиће што чак ни на један тренут нису знали-“

Сва тројица заједно довршише „Да су ту, на крају, од свог мача пали.“ Подигли су чаше, истовремено испили, оставили по један сребрњак на столу и изашли.

И тако сам писао даље, до дубоко у ноћ. Али све време, чак и кад сам легао, пратила ме је управо сцена са три странца коју сам вам малопре описао. Знао сам већ унапред, иако тај део још не бејах написао, да ће се предсказање три странца обистинити. Они најузвишенији, пашће. Нисам могао да заспим. Размишљао сам непрестано о том делу. Они најузвишенији пашће. Зашто? Затим ми у главу навреше слике Магбета и његовог успона и сам себи одговорих на питање. Пашће, зато што су толико заслепљени идејом и мишљу да буду на врху, да су заборавили да с времена на време треба да преиспитају себе и своје поступке. Заборавили су да с времена на време треба да пођу на ходочашће. Оно највеће и најважније, ходочашће у коме путујемо до средишта свога срца, душе и ума. Сваком од нас с времена на време треба такво ходочашће. Али људи га се плаше. Страхују да им се можда неће свидети то што на том ходочашћу спознају. Зато се људи плаше да завире у себе. Управо због онога што би могли да нађу ту. А постоје и они који ипак увиде где је проблем, али нису спремни да себи признају да га имају. Зато га игноришу и одбацују. И ту пропадају. Они који пођу на такво ходочашће, спознају проблем у себи и дају све од себе да тај проблем реше, те људе треба пратити. И сваки од тих људи ће, у то сам сигуран, дати све од себе да другог који се тог ходочашћа плаши на исто поведе и спасе га. Задубљен у своје мисли, заспах.

Не сећам се целог сна. Само делова. Били су набацани, нејасни.

Стајао сам на броду који је тонуо, с великим харпуном у рукама и посматрао огромног белог кита како израња из воде. Осећао сам само једно: бес. Превише беса, накупљено ту у грлу. И када се то велико бело чудовиште отворених чељусти устремило на мене, избацио сам из себе снажан урлик и скочио му у сусрет, стежући оштри харпун обема рукама.

Црнило.

Плутао сам, чврсто стежући ковчег који ме је одржавао на површини. Ужаснуто сам посматрао старијег човека који је мирно стајао на палуби брода који тоне, с харпуном у рукама. Када велики бели кит изрони из воде и скочи ка броду човек испусти језив урлик, и с лудачким изразом лица скочи чудовишту у сусрет. Затворио сам очи. Када сам их поново отворио све је било готово. У даљини сам видео брод како се полако приближава.

Црнило.

Два човека стајаше један наспрам другог. У тишини су се међусобно стрељали погледима. Између њих двојице стајала је млада кинескиња, забринуто их посматравши. Било је у њиховим погледима нечег необјашњивог. За пет минута, колико сам их отприлике посматрао, нису проговорили. А ипак сам у њиховим погледима видео очај, кајање, тугу, зачуђеност и још безброј осећања помешаних у вихору рата.Окренуо сам се и пошао ка улазним вратима стана, када одјекну пуцањ. Човек се сручи мртав. Није било ни ране, ни крви. Изгледао је као да је заспао. Други човек узе актовку и изађе из стана, а кинескиња остаде да непомично стоји загледана у даљину.

Црнило.

Пробудио сам се. Слике су ми се и даље смењивале пред очима, исто онако неповезане. Под утиском свега тога, сео сам да вам ово исприповедам. И писао сам цео дан.

Лаку ноћ, господо. Од мене за вечерас толико. Не заборавите: Какав год данашњи дан био, сутра свиће нови. И ходочашће се наставља. Потрудите се зато, да сутрашњи дан буде бољи од претходног. И тако сваког дана. И никада, али никада, шта год се десило, не одустајте. Верујте ми, на крају ће се исплатити.

Нешто као поговор

Овим радом сам хтео да се фокусирам на одређене ликове који су ми у последње време остали урезани у сећање.

Ле Кареов Алек Лимас и Џорџ Смајли су његови најтрагичнији ликови. Лимас као човек који jе изгубљен у лудилу рата, који више не зна коме да верује, и који преиспитује себе и своје поступке. Пре свега, Због чега је постао то што јесте? И поред њега Смајли, који је цео свој живот посветио служби, до те мере да изван службе за њега ништа друго не постоји.

Затим имамо Томаса Фаулера, Ајдена Пајла, и Пјонг, троје главних ликова „Мирног Американца“ Грејама Грина. Овај Гринов роман ме прати већ неко време, јер је пре свега слојевит. Грин је говорио да „Људска природа није црно-бела, већ црно-сива“. То сивило људи је у својим делима успео да покаже савршено. У његовим причама не постоје добри људи. Његови ликови се налазе у оквиру веома прецизног моралног система и само танка линија код њих дели зло од окрутности, од нељубазности, од злонамерности. У Гриновим причама постоје само мање и више лоши људи. „Мирни Американац“ је испричан од стране онога што називамо „непоуздани наратор“. Роман је испричан с Фаулерове тачке гледишта и кроз причу се види да ми сами бирамо коме се од њих троје окрећемо. Фаулер има своје виђење Пајла (исто као што Пајл има своје виђење Фаулера) и исто тако њих двојица имају сваки своје виђење Пјонг.

Фаулерово виђење Пајла које носи скоро целу причу га на крају приказује као много мирнијег Американца него што то Пајл уствари јесте. Поред свега тога, још један битан део приче је љубавни троугао између главних ликова. Фаулер и Пајл и Пјонг која је растрзана између њих двојице. Њих троје кроз причу, свако на свој начин, постају изгубљени, свако на свом сопственом ходочашћу.

Као још један пример имамо Ишмаела и капетана Ахаба из Мелвиловог „Моби Дика“.Капетан Ахаб као циљ својег ходочашћа има само једну ствар: освета Моби Дику, који га је оставио без ноге. Капетан Ахаб је чист пример тога шта се дешава када се освета претвори у стил и смисао живота. Његов трагични крај је управо последица његовог беса и огорчења. С друге стране имамо Ишмаела, који је отелотворење свега супротног. Ахаб је затворен, заробљен у својој опсесији, мономанији, усмерен према само једном циљу. Ишмаел га индиректно описује као лудог човека, што се кроз причу да видети. Ахабова мржња и бес сакупљени, нагло извиру када кит коначно бива угледан, и одвраћају га од опреза. Одлучан да настави да корача напред у своме ходочашћу, капетан Ахаб се упушта у последњу битку са Моби Диком, што га одвлачи на дно мора, у смрт. Он је све време затворен за нове увиде, јер за њега постоји само једно: освета. Ишмаел је, међутим, отвореног ума, смирен како споља, тако и изнутра. И Ишмаел и Ахаб су повезивани са Библијом. У Старом Завету, Ишмаел је у Књизи Постања прогнан у пустињу. Обојица доживљавају чудесно спасење на крају: Ишмаел из Библије од жеђи, а Ишмаел из „Моби Дика“ од дављења. Порука приче је, барем како сам је ја схватио, да свако од нас има своје лично ходочашће. Нису сва ходочашћа баш добра. Неки то схвате, освесте се, успеју да се извуку и врате на прави пут. Друге, међутим (као капетана Ахаба) прогута бес и жудња и они постају жртве свог ходочашћа.

Такође овде можемо сврстати и Пипа, јунака „Великих очекивања“ Чарлса Дикенса. Он је још као дечак отргнут од мирног и повученог живота који је живео и бачен у лондонско високо друштво. Он се кроз причу непрестано гуши, ненавикнут на нови начин живота. Његова трагедија је у томе што на крају постаје жртва очекивања других људи.

Део са три странца у гостионици је део једне од прича које сам написао. Странци својим разговором предвиђају пад и пропаст моћника, који су толико заслепљени жељом да буду на врху и да ствари држе у својим рукама, да не виде зло и пустош коју за собом остављају. И штоје најгоре, не чују звуке трљања секире о велики камен, секире коју сами оштре и којом ће сами себе обезглавити. Тај део је овде недовршен, али као што сам већ навео, њихово пророчанство ће се у мојој причи обистинити.

Савршен пример овога о чему причам је Шекспиров „Магбет“ (Ако неким чудним случајем читате ово у позоришту, не читајте име представе наглас). Магбетов успон почиње крваво и тако се и наставља. Његова жена тоне све дубље и дубље у лудило да би на крају дошла до тачке пуцања. Сам Магбет не види даље од оштрице, крви и убиства. Његова прича се трагично завршава, као што и треба. За Магбета, од тренутка када убија Данкана, не постоји ходочашће. Он једини пут до врха види преко лешева. Ова Шекспирова трагедија, као и „Моби Дик“ о ком сам малопре причао, показују да ништа што је прекомерно није добро. Када циљ постане опсесија, а опсесија начин живота, човек запада у лудило, и заборавља све осим тог једног циља. А такво ходочашће води ка само једном крају: понору, с чијег дна повратка нема.

Свако од нас је на свом сопственом, личном ходочашћу. Куда ћемо на том свом ходочашћу корачати, и где ћемо то своје ходочашће завршити, само од нас зависи. Наравно, нико није савршен. Тако и свако од нас на свом ходочашћу понекад скрене с пута. И то је, барем по мом мишљењу, сасвим у реду. Оно што је важно је да схватимо да смо скренули с правог пута и да се на исти вратимо, пре него што буде касно. Сваки одлазак у библиотеку је за мене ходочашће, јер су приче које у њој откривамо ходочашћа других људи. Чак се и фикција састоји од стварности. Инспирација не долази ниоткуд, зар не? Из препричаних ходочашћа могли бисмо много тога да научимо. Поготово ми млади, који имамо цео живот пред собом. Мислим да је битно да знамо да на свом ходочашћу нисмо сами. Али да исто тако с друге стране, ако се деси да се у неком тренутку нађемо сами, можемо с тим да се изборимо. Исто тако, мислим да треба да се потрудимо да и ми покажемо другима да нису сами. Да ако наиђемо на неког ко је скренуо с пута, дамо све од себе да том неком помогнемо да се на прави пут врати.

Живот је једно велико ходочашће. Због тога треба да га проведемо најбоље што можемо. Да се, када једног дана будемо близу краја, осврнемо и видимо шта смо све на том ходочашћу научили и открили и да то оставимо ту, поред пута којим смо на ходочашћу ходили, како бисмо помогли онима који ће после нас на то исто ходочашће поћи.

Василије Пантелић 2/10,

Трећа београдска гимназија

Библиотека је дом најлепших идеја

Рука ми је додиривала хладан, мокар камен у унутрашњости пећине. Налазим се у делу недозвољеном за посетиоце. Моји прсти се провлаче кроз камене шупљине и зид се отвара. Сада већ из даљине допиру гласови групе са којом сам ушла. Притајила сам се уза зид и влага ми се лагано увлачи у кости.

У десном углу је огњиште. Ватра пуцкета и прави сенке на зиду. Човек и жена, син спреман за лов и још један млађи мушкарац крај ватре загледани су у игру сенки на зиду. Син ловац напушта просторију узаним пролазом. Готово нечујно крећем за њим. Одлази у лов, помислих.

Међутим, пролаз води све дубље у унутрашњост, све док се у једном трену сужени улаз није распукао пред мојим очима у велелепну дворану окићену пећинским украсима. Без даха сам…

Задржавам узвик како мој домаћин не би постао свестан присуства гостију.

Он прилази једном зиду и почиње да ствара. Из његове руке вештим покретима чудесног алата ничу најпре ликови, потом читаве сцене и сада већ могу да пратим читаву причу.

Хеј! Па он пише! И идеја почиње да живи. Ово је магија!

Младић напушта пећинску дворану и креће путем којим је дошао. Морам кренути за њим, иначе ризикујем да останем заточена.

И опет тихо, тихо…он кроз свој пролаз, а ја се обретох у средишњем делу Рисовачке пећине пред призором фигура направљених од смоле-Фигуре представљају породицу прачовека. Отац ложи ватру док глача оружје, мајка носи дрва, син прави алат од камена, док ватри прилази још један син спреман за лов. У његовом лику препознајем оног из дворане:ловца-писца.

АААА!!! Оте ми се усклик и читава група се окрете ка мени. Образи ми се ужарише и непријатност изазвана тренутком преплави ме. Опет превише маштарија, рекох сама себи.

Сунце је било веома јако и потпуно ме је заслепило на изласку из пећине.

Мисли ми је обузео тајанствени мистични стваралац из пећине.

Зашто је био обучен за лов? Кога је уопште ловио?

Читав дан и ноћ провела сам препуштена размишљању о овом чудесном сусрету. Толико обузета да ме је сан једва савладао пред зору.

А онда у једном трену чух: ” Хеј! Погоди! Ти, ти! Погоди ко сам!”

Скочих из кревета као да сам лежала на натегнутим опругама, тако да мачка која је спавала на мојим ногама одлете у угао собе потпуно слуђена незадовољно фркћући.

”Хајде, хајде!Крећи!”-говорио је тајанствени глас.

Куда да идем? Ко је он? Одакле долази? Ко сам уствари ја- ма ни то више нисам знала.

Сунце се још није појавило, а ја сам хитала следећи чудесни глас. Врло брзо схватам да наш пут води ка Рисовачкој пећини.

Узаним пролазом кроз чибље, мимо главног улаза, увукох се у пукотину. Сда је преда мном био добро ми познат суђени ходник и мала врата на улазу у дворану.

У дворани овога пута није био ”ловац”. Млађи мушкарац је имао његов лик, али је био одевен као стари Египћанин. Цепао је стабљику неке биљке у траке, потом их је тањио, глачао и слагао у редове и лепио их неком смесом налик лепку. Испред њега већ су стајали комади таквог материјала по којима је нешто било исцртано.

”Хајде, хајде!! У нову дворану!”-наређивао је глас.

С десне стране налазио се улаз у још једну пространу одају у чијем средишту је седео старац дуге седе браде опет са лицем ”ловца”-писца. Око њега су у дугим белим одорама седели распоређени у круг младићи и нешто записивали.

”Хајде, хајде!”- наређивао је глас, а ја сам га као хипнотисана следила из једне дворане у другу. Свака нова бивала је уређенија, лепша, савршенија. У свакој од њих у по једном лику могла сам препознати лик ”ловца”.

Окружена сам била монасима у дугим црним мантијама са дугим брадама, који су погружени у молитву преписивали неке рукописе-са пажњом, без даха. Огромне тешке књиге стајале су на полицама са страна.

Нова дворана била је налик претходној. У њој се више није преписивало. Писана реч је путем штампарске машине излазила на светло дана.

”Хеј, ти! Погоди ко сам!-врати ме глас. ”Хајде, хајде! Још само мало!”

Осврнула сам се око себе. Било је око мене углађене господе, одрпаних просјака, младих и старих, али су до једног чинили исто-њихови папири су се невероватном брзином пунили словима, речима, реченицама.

Билиони речи, појмова лебдели су у ваздуху, кључеви су летели на све стране у новој просторији у којој сам се затекла.

Само један мали покрет руком био је довољан да ухватите коња, кућу, вилу, јелку, љубав, сан..све је било на дохват руке.

Пружала сам руке и додиривала речи, а оне су се играле, преметале стварајући изнова увек нешто ново.

Мудрост је плакала у углу, глупост се церекала на сав глас..

”Знаш ли сад ко сам ја? Знаш ли где си?”- проговори опет онај глас.

Села сам од шока. У глави су ми ударали бубњеви, шамарао ме ледени ветар, киша ми се сливала низ лице.

”Ја сам водиља!”-рече глас.

”’Ја сам идеја!”

”Једино је мени могуће да их све овако ујединим. Овде је и прошлост и садшњост и будућност. Ја их све држим на окупу.”

Зујало ми је у ушима као у кошници.

”Устај, устај!”- нареди идеја. ”Још једна просторија је остала”.

Бљесну светло пред мојим очима. Пећинске таванице неста, а полице са књигама протезале су се далеко у небески свод и крај им се више није видео.

”Представљам ти мој дом!-рече идеја.

”Изгледа као библиотека”, изустих.

”и јесте. То је оно најлепше што сам успела да подарим свету”.

***

”Мјауууу”, промешкољи се мачка поред мог уха и врати ме у стварност. Мора бити да сам бунцала у сну и да сам нешто чудесно сањала.

А можда и не??

Пред мојим очима је, у сваком случају, и даље титрала идеја.

Ирина Теодосић V3,

Основна школа ”Милан Илић Чича”