Нова књига Миомира Петровића читаоце наводи на преиспитивање и врста  је путописног водича кроз арапски свет

***

Док је кроз својих пет романа писао о оријенту, пустињи и арапском свету, у међувремену је пустиња призвала њега, па је после две године живота и рада у Уједињеним Арапским Емиратима, светлост дана угледао нови роман Миомира Петровића „Средишња пустиња“ у издању београдске Лагуне чије представљање је организовала најстарија културна установа у граду под Букуљом, Народна библиотека „Свети Сава“, 25. новембра 2021. године.

У новој књизи, Петровић је уобличио нова и неиспитана искуства и сензације које му је живот донео у најисточнијој тачки до које је у свом животу стигао, док је радио као професор филмске естетике, креативног писања и филмске нарације на елитном женском колеџу у Фуџаири. „Средишња пустиња“ је слојевита, као и пустињски песак и може да се посматра на три начина.

-Пустиња јесте важна сценографија за мене јер је веома плодоносна. Тамо се очна јабучица окреће на унутра и пошто немате шта да видите, почињете да сагледавате и преиспитујете себе, јер толико неплодну околину, ваш интелект не може да појми. Роман се бави и нашим људима који тамо живе и проучавањем носталгија. Наглашавам да роман није југоносталгичарски, већ је прича састављена од људи који су рођени на тлу СФРЈ. Када сте 5000 километара удаљени од познатих слика свога дома ви сте исто толико удаљени и од свога унутрашњег бића. Други нанос књиге говори о потрошачкоом друштву, конзумеризму, неолибералном, готово „фашизму“, о савременој трауми која поставља питање „а где је душа и духовност?“. Емираћани у свему имитирају амерички начин живота, али ово је дело и о Пакистанцима, Индијцима, Непалцима, Тибетанцима, Филипинцима и свима онима који силом прилика тамо живе и раде, а најмање о Арапима. Трећи приступ роману је пустињска природа са својим фасцинантним небом, флором и фауном, логоровањем у пустињи, прегледом звезданог неба, каже аутор.

Петровић је написао књигу коју ће најбоље разумети они који живе ван Србије, а волеће они који одувек желе да кроче у неки нови свет, на шта писац коментарише да овај роман најпре јесте за оне који би волели да оду из своје земље, али је и молба да се још једном размисли о том одласку.

-За све оне који мисле да је тамо негде иза дуге постоји бољи свет, имам интелектуалну потребу да кажем – ставите прст на чело, погледајте, проходајте, ходочастите, видите и сами оцените, али, хладне главе, поручује писац, приповедач, драматург, теоретичар уметности и театролог, Миомир Петровић.

Како је ово роман најаутобиографскији до сада, прокоментарисао је своје утиске и однос између западног и арапског света. Тамо је отишао без великих очекивања и са личном заблудом да познаје арапски свет и језик. Доживео је нешто потпуно надреално и чудно, везано за људе –  а то је живот раса повезаних у класу. Са једне стране су они који владају, а на другој сви они који раде, укључујући и Европљане у белим кошуљама. То је најбоље приметио његов син средњошколског узраста који је закључио да у кући имају два „екрана“. Кроз један прозор стана у којем су живели видео се живот са разгледнице, док је на другој страни, окно гледало на пакистанске раднике на грађевини који се не могу видети ни на једној туристичкој брошури. Тако нешто вас и отрезни и збуни, закључио је Петровић, говорећи о свом најновијем роману и боравку у Емиратима.

Миомир Петровић (1972) је добитник Октобарске награде града Београда (1996) и награде „Лаза Костић“ за роман Кућа од соли (2017). До сада су његови романи били десет пута у ширем или ужем избору за НИНову награду. Висок тираж његових романа, нарочито од почетка континуиране сарадње са ИK „Лагуна“, од 2005. године до данас, с једне и бескомпромисна поетика, с друге стране, говоре о помирењу комуникативности његовог дела и заступљености у широј читалачкој публици.

У Аранђеловцу је увек радо виђен гост, а промоцији књиге присуствовао је и Аранђеловчанин који је боравио у истом арапском граду и дружио се са јунацима Петровићевог романа.

Весна Проковић

Народна библиотека «Свети Сава» организовала је промоцију антологије ,,Словосјај“ – српске светиње у очима песника“ Милоја Дончића.

Песник Милоје Дончић приредио је ову књигу поводом хиљаду година Призренске епископије у издању нишког „Ревнитеља“. Антологија представља културолошко-духовну линију српског идентитета и истиче истријско-стратегијску црту на геодемографској мапи Призренске епископије која је тло прве српске државе.

Циљ књиге је да се свету прикаже колевка српског идентитета. Поред приређивача, у њој је издвојено 1000 строфа, заступљено стотинак српских песника – од Јефимије, прве српске песникиње, па до Марије Јањевић, најмлађе у књизи. Књига је обогаћена репродукцијама радова истакнутих сликара. 

У књизи су побројани и призренски епископи.

Поред аутора, о књизи је говорио и наш суграђанин, Владан Глишић, правник, политичар и народни посланик у  Народној скупштини Републике Србије.

Милоје Дончић, рођен је 1963. године у Бичи у Метохији. Објавио је преко 20 књига поезије, 25 за одрасле и 3 наслова за децу Поезија му је преведена на многе светске језике. Уредник је за поезију у ИК „Ревнитељ“. Добитник је најзначајнијих домаћих и међународних књижевних награда (Гијом Аполинер (1998), Звезда Федерика Гарсије Лорке (1999), Милан Ракић (2012)…). Живи и ради у Нишу.

Поводом Дечије недеље која се обележава сваке године почетком месеца октобра, Народна библиотека „Свети Сава“ припремила је пригодан попуст.

За све ученике основне школе који већ јесу корисници Народне библиотеке „Свети Сава“, од понедељка  4. октобра, до петка 8. октобра 2021. године, важи попуст од 50% за обнову чланарине која истиче у овом периоду, тако да обнова чланарине ове недеље износи 300 динара.

 За новоучлањене Библиотека поклања бесплатне чланарине.

За предшколце и ученике првог разреда, чланарина је увек бесплатна.

ОБАВЕШТЕЊЕ

Најављене радионице за децу и представљање сликовнице ,,Како је Века Вештица заволела бајке“ Ане Драговић Дрљевић  које је Народна библиотека «Свети Сава»  требало да реализује у сарадњи са Предшколском установом „Дуга“, одлаже се због болести аутора.

Благовремено ћемо вас обавестити о следећим терминима.

Од Николе Тесле и науке до стрипа

Народна библиотека «Свети Сава» у сарадњи са Основном школом „Свети Сава“ организовала је радионицу о стрипу ,,Оживљавам слике речима“ Бојане Петронијевић.
У радионици су обједињени уметност стрипа, наука и култура изражавања. Почетна тачка за израду стрипа је подсећање на живот и рад Николе Тесле. Кроз одломке аутобиографије и његово сећање на детињство за које је истакао да је управо тај период био веома значајан за сагледавање природе и њених законитости. Сваки ученик је добио портрет славног научника који је позиционирао на свој цртеж у одређеном контексту. Ђачки задатак је био да се заврши започета прича цртајући и пишући уз поштовање законитости стрипа. У форми говорних вежби анализирани су њихови радови. Нов метод и начин рада омогућио им је учење кроз игру и врсту изазова да сами осмисле своју причу. Стрип сапада у девету уметност и извор је забаве за све генерације. Међутим он није само забава, то је пре свега уметност, првенствено ликовна, али не може се занемарити ни списатељска уметничка црта, истакла је ауторка радионице.
Бојана Петронијевић је професор српског језика и књижевности у ОШ „Рајак Павићевић“ у Бајиној Башти, а радионица је намењена деци од осам до тринаест година. Циљ радионице је да деца кроз креативне задатке дођу до закључка шта је то стрип, како настаје, на који начин се ти елементи обједињују у целину и зашто је важан као облик културног изражавања.
Циљ радионице је да деца кроз креативне задатке дођу до закључка шта је то стрип, како настаје и на који начин се ти елементи обједињују у целину и зашто је важан као облик културног изражавања. Кроз које су обједињени уметност стрипа, наука и култура изражавања.
Радионица је изведена на Међународном фестивалу сликовница ,,Чигра“ у Народном музеју у Зрењанину, у Спортско-културном центру у Пожеги, у Образовно-културном центру у Богатићу, на Међународном фестивалу дечјих и омладинских позоришних представа ДОПС у Јагодини и у оквиру библиотека у Чајетини и на Златибору. 

Весна Проковић